У међувремену Кфороко Газиместана гради читаво мало утврђење, тако да данас мало тога подсећа на Видовдан 1989. године и долазак Милошевића. Но сећање оних који су били живо је и непомућено.
– Била су то дивна времена, било је два милиона људи на Газиместану. Он је дошао својој колевци, колевци српства, очекујући да ће правда и истина победити. После двадесет година видимо где се отприлике налазимо, Косово је све мање у Србији а све више туђе и припада неком другом, а не Србима – прича доктор Мића Поповић из Грачанице.
Утученост у гето заједницама, живот ван градова и велика војна заштита, чине да окупљања Срба на Газиместану, после сукоба 1999, имају ходочаснички карактер. Огромна народна енергија,чији је потенцијал трошен двадесет година, сада се често своди на очај и лаку мистификацију. Слободану, „човеку са именом Милоша Обилића у свом презимену”, до данас није опроштен недолазак с Газиместана у Грачаницу на поклоњење кнезу Лазару, где су се те 1989. налазиле његове мошти. Многи у томе и данас виде злу срећу, иако је управо Милошевић из косовске легенде, захваљујући тумачима мита, извукао само фрагменте о небеском царству који се приписују кнезу Лазару. Те огољене фразе којима је, за кратко време, комунистичка утопија замењена сном о царству небеском на земљи, постале су основа новог фатализма и тешких самоубилачких одлука у биткама обећаним на Газиместану.
– Некада је била, такорећи, слобода, нека. Кретања је било, сада смо у мраку. Пре двадесет година нисмо схватили неке основне ствари, ми смо направили грешке и зато морамо да будемо у мраку. Имали смо погрешну политику према свету, према празнику, према животу. Сада морамо да чекамо албанске грешке –каже Драган Јанковић из Грачанице.
Државни секретар за Косово и Метохију Звонимир Стевић, из Социјалистичке партије Србије не дели ово мишљење: „И тада и сада смо били за равноправност, за државу, за људска и мањинска права достојна човека. Срби на Косову и Метохији то још немају”.
На преговорима у Бечу српска страна је инсистирала да комплекс око Газимаестана са српским селима добије статус општине, план није прихваћен, а место се у Ахтисаријевом плану третира као заштићена зона. И док у тој „заштићеној зони” локални Албанци подижу стоваришта и изводе грађевинске радове, Срби преносе нову легенду да од 1999. године на Газиместану више не цветају косовски божури. Међутим, професорка Митра Рељић пронашла је ове године читаво поље овог цвета, одмах ту, на педесет метара, иза леђа војске и споменика.
Прича и причање о Газиместану и пољу жртве, слободе и пропасти државе, вековима се преносила од Дубровника до епских песма, од Његоша до Мештровића. И тако до данас, до оних који на сав глас, далеко одавде, у епском патосу ридају над Косовом. За обичног човека данас ово парче земље окружено жицом с кулом у средини представља симбол слободе, без обзира на употребе и злоупотребе, на тенкове и војске око њега.
Живојин Ракочевић