Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM
Светислав Басара, писац
- Ми имамо само макету од државе оличену у разним министарствима. Нама, реално, фали права држава која би ограничила самовољу и похлепу - рекао је Светислав Басара у разговору за "Блиц", а поводом промоције његове књиге "Фундаментализам дебилитета"  ("Службени гласник") која садржи његове изабране текстове објављиване у разним новинама од 1996 до данас. Познати писац говори о својој најновијој књизи, политици, српској стварности, историји, митовима...
Објашњавајући наслов књиге, Светислав Басара каже: "Дебилитет је настао од грчке речи која у основи значи неспособност. Фасцинантна је наша фантастичност да истрајемо у погрешним моделима. Бити Србин у данашњој Србији укида сваку разлику између лопова, ратног злочинца и поштеног, вредног и талентованог човека. Из таквог галиматијаса и из реалног историјског ћорсокака, разумљиво, настаје фундаментализам дебилитета.
А шта ћемо са надом? Има ли је?
- Има наде, а има и лека. Једноставно - конституисање реалне државе. Срби нису супермени, али нису ни лошији од других народа. Држава, када то јесте, постоји да санкционише самовољу. Она то код нас не ради. Него постоје политичари који се утркују у сликању за медије и утицају на њих. Знају сви за поменуто решење. Није то никакво откровење, али не постоји воља. Ипак...
Ипак?
- Уздам се да ће доћи генерација коју жељно ишчекујем, а која би могла нешто да уради, да покрене Србију напред. За то је неопходно јасно сагледавање прошлости и увид у проблематичну природу србијанских псеудоелита и режима. Дакле, ова књига би могла да послужи као некакав путоказ ка стварној историјској грађи. Ма колико деловала можда и хаотично, она ипак указује на неке ствари. Примерице, на то да патриотизам, будући да је емоција, не може бити ни национални програм ни државна политика, што и дан-данас јесте.
Зналци кажу да књигу одликује "басаријански поглед на стварност"; шта би то могло да значи?
- Шта ли би то па могло да значи? То је новинарско критичарска патка.
У књизи за српску политику кажете да је "тупоумна"?
- Српска политика је не само безнадежно тупоумна него и истрајно катастрофална зато што се, у ствари, не бави политиком. Зато што уопште није политика. Српска политичка стварност је псеудомитологија и празна прича. Чине је политичари опште праксе који то, заправо, и нису. Културно-политичка псеудоелита не само да се не узнемирава због свеопште деградације живота, она је из све снаге производи јер стање унутрашњег расула увек може лажно представити као последицу магловитих завера и конфликата и увек изнова себе представити као једину снагу способну да изађе на крај са свим тешкоћама.
Говорите и о лажним митовима?
- Један од лажних митова је национални програм. Он је у нашој пракси у основи једноставан и може се сажети у једној реченици: Просперитет нације утемељен је на слободи и просперитету неколицине појединаца. Када се политика сведе на лаж, унапред зацртане матрице, пројекције, мистификације, она се неизбежно руши у додиру с реалношћу.
Дакле, ако је политика лаж, значи да је нема?
- Јасно. Реално, ми не знамо прошлост. Не знамо каква нам је садашњост. Зато не знамо ни каква нам је будућност. Код нас је метод утврђивања истине и реалности - што је баби мило, то јој се и снило.
Ког је жанра ваша књига?
- Порнографија. Тврда. Али без физиолошких, већ са наглашеним менталним гениталијама.
Шта је транзиција?
- Нешто што би требало да траје кратко, а траје дуго. Е сад, има области у којима је тај принцип пожељан, ал' ту су менталне гениталије озбиљна сметња, ту су пожељне оне друге. А транзиција... руку на срце, светом је завладао бесмисао.
Како се борити против бесмисла?
- Читањем.
А алкохол? Својевремено сте рекли да алкохол не сме да трпи због посла?
- Остајем при том, али ни читање не сме да трпи због алкохола.
Јунаци
Ова књига је окарактерисана и као „свевремени роман српске политичке сцене”. Ако је роман, онда мора имати главне јунаке, садржати одговор на чувено питање „Да л’ су се узели на крају?”
- Главни јунаци су од коџа Милоша до Војислава Коштунице, а и ови данас љуто се утркују да буду главни. А да л’ су се узели на крају? Богами, напето је...
Татјана Њежић