Стејт департмент је ове новоотворене документе доставио Хашком трибуналу како би се одбациле тврдње одбране Радована Караџића да је са тадашњим изаслаником Ричардом Холбруком постигнут договор о обустави Караџићевог гоњења. Из обиља транскрипта и дипломатских депеша (уз делове који су остали запечаћени до даљег), са овог и других састанака и из преписке са Београдом, произилази да је тадашњи председник Југославије Слободан Милошевић одиграо кључну улогу у овом споразуму, што се јасно види из писма које му је упутио тадашњи државни секретар САД Ворен Кристофер неколико дана после Холбрукове мисије и састанка у Београду. То писмо гласи:
„Драги господине председниче,
Чим се вратио у Вашингтон 19. јула, амбасадор Холбрук известио ме је о својој мисији и детаљима разговора у Београду, пише Кристофер, у писму Милошевићу које му је предато преко америчке амбасаде у Београду.
Баш као и у Дејтону, ваша улога била је од суштинског значаја у постизању договора, а ваш пуни ангажман исто тако је потребан да би се споразум постигнут 18. јула стриктно спровео… Кристофер додаје да на крају крајева Караџић мора напустити Босну и појавити се пред хашким судом. За сада је кључно да се Караџић придржава споразума постигнутог 18. јула. САД се уздају у вас да осигурате да се тај споразум коме сте присуствовали стриктно поштује…”
Као свом старом познанику Холбрук је Милошевићу упутио још присније писмо у коме на крају закључује да је задовољан што је Милошевић показао вољу „да помогне у процесу у критичним тренуцима” и да је „нарочито задовољан „што сте нам за вечеру сервирали тако добру јагњетину и кобасице”.
У постскриптуму Холбрук изражава наду да ће посета Ејуба Ганића Београду бити успешна и да ће брзо доћи до „сусрета између вас и председника Изетбеговића”. Можда би тај састанак, како предлаже Холбрук, могао да се обави у Бањалуци.
Посебно је занимљив и извештај о повратку Јовице Станишића са Пала, са Караџићевим потписом. Холбрук се вратио у Милошевићеву вилу да би се додатно консултовао са министром спољних послова Миланом Милутиновићем. Овај је иначе неколико пута поменуо да би, пошто је захтевано да се Караџић склони из Босне, он могао да привремено оде у Црну Гору.
Негде у ситне сате 19. јула, појавио се и Јовица Станишић. Стигао је право са Пала „где је лично осигурао Караџићев и потписБиљане Плавшићуговора од три тачке, о одлажењу првопоменутог са свих функција”. За разлику од Милутиновића, Станишић је, пише у овом извештају, био веома озбиљан. На Холбруково питање како то да је Караџић све потписао без великог отпора и да ли можда намерава да руководи РС као Пол Пот Камбоџом, Станишић је одговорио да је Караџићу потпуно јасно да је то крај његове власти.
Станишић се такође пожалио да је напустио Пале изможден и да се осећао несигурно. Додао је даће Караџић следећих дана читати Достојевског. Ипак, тадашњи шеф безбедности одбацио је могућност да Караџић оде из Босне. „Пре би умро”, додао је. Саветовао је и да се то не покушава силом, јер би то могло да доведе до незадовољства у РС. Овом америчком извештају за интерну употребу у Вашингтону додат је и Холбруков коментар: „Знамо да је ово Станишићев лично мишљење, које се не слаже са Милошевићевом проценом”.
На крају овог састанка, док су сви излазили, Милутиновић је повукао Холбрука за рукав да би му дошапнуо Милошевићеву поруку да „не треба искључити могућност да се Караџић склони у Црну Гору, али о томе не треба никада разговарати са Станишићем”.
Ови ислични детаљи су садржај докумената на основу којих ће Хашки трибунал пресудити да ли је постојао договор да Караџић добије имунитет или не.
Зорана Шуваковић
КОМЕНТАРИ