Ове године, пак, то је попримило размере праве јованкоманије. Поменути текстови из „Политике“, уз назнаку „ексклузивно“ треба ваљда да нам прикажу све страхоте садашњег мученичког живота Титове удовице. Ако вас и заварају слике дотеране и насмејане времешне госпође (уздигнуте на ниво некакве заслужне и неправедно запостављене институције од националног значаја!!!), онда ће вас потресни детаљи из њене исповести сигурно отрезнити.
Новинарски маестрално креће се са жестоким призорима – запуштеном дворишном капијом и зарђалом баштенском гарнитуром (ево, већ ми крећу сузе!). Следе жалопојке на тему мемле, опадања малтера, цурења воде, дотрајалих инсталација и немања грејања, а све је поткрепљено пригодним фотографијама ових ужаса (признајем да је слика зарђале баштенске гарнитуре прави драгуљ; то би такло и најтврђе срце!). Уз употребу јаког вокабулара (речи као: зулум, злодела, изнуривање) ова исповест нуди и увид у то ко су главни душмани другарице Јованке: Сергеј Крајгер, Стане Доланц, Ставрев, Никола Љубичић, Фадиљ Хоџа – они су је стрпали у тај квазидворац. Цвијетин Мијатовић је остао у стадијуму саучесника. Злобници би рекли: живописна галерија ликова који су (да простите на изразу!) дували у исту тикву, па сад уживају плодове својих активности.
Ипак, преовлађује мање-више заморна хронологија изневерених очекивања и неиспуњених обећања које су јој дале разноразне личности (поменуте именом и презименом). Видно су, додуше, истакнуте и издвојене две приче: некаква ујдурма око службеног возила (половног мерцедеса), којег више нема, па се не може по хлеб и млеко (туга жива!) и указивање на косовске породичне корене и на једног далеког претка, који је био православни прота и рођак Николе Тесле. Помињање оваквих „компромитујућих“ података раније вероватно није било пожељно.
На крају своје ексклузивне исповести бивша прва дама (сада се то тако зове) се дословце пита: „Зар ја једина нисам успела ништа да зарадим, зар ничим нисам допринела за живот достојан човека? “Питам се и ја: Зар је ово заиста прича која заслужује толики простор у угледном дневном листу? Зар је мање „интересантна“ свакодневица на хиљаде Срба (одраслих и деце) са Косова и Метохије, који не могу мирно да спавају, али не због капања воде, већ зато што стрепе за голи живот? Зар не постоје хиљаде истинских страдалника који годинама „живе“ у колективним избегличким центрима и којима нема шта да зарђа, зато што им је све попаљено или отето?
И зар су мање вредни помена тамо неки „мали“ људи који не могу да оду по хлеб и млеко и на гробове својих најмилијих, али не зато што немају мерцедес, већ зато што живе под окупацијом? Коначно, зар заиста не постоји неки мање бљутав рецепт за замајавање народа?
Бојана Стошић - Двери српске