Некада је у улазима зграда стајало одштампано упутство о кућном реду. Његова најсмешнија одредница представљала је време предвиђено за поподневни одмор. Колико се сећам, било је то од 14 до 17 часова. Радно време је почињало од шест, најкасније од седам, па се претпостављало да сви спавају после ручка, шта ли. Сада су друга времена, они који раде не устају више у цик зоре, али се зато враћају кући касно поподне, у ствари предвече.
Али, у међувремену се догодило нешто интересантно. Они који не раде, а то је, нажалост, већина становништва, померили су време за одмор на нову сатницу – од зоре до поподнева. Они спавају тачно у доба које је некада (у време кућног реда) било предвиђено за радне активности, од шест до 14 часова. Финансирани из стварно непознатих извора, они крећу у ноћни живот око 23 и шенлуче до четири или пет. Тако један велики број наших суграђана, у сваком случају најквалитетнијих младих људи, спремних за пуни живот и за све оно што подразумева почетак радног века, дању спавају, а ноћу убијају време. Али, шта ћете, такве су околности, нико им не даје шансу за рад, па су они дали шансу забави и разбибриги.
Оставимо по страни економски и социјални аспект те појаве. Вратимо се акустичким феноменима. Сада имамо две ритмички сасвим различито организоване групације становништва: оне који раде и који би да се после рада одмарају и оне који немају шта да раде и који би да се некако „сморе”. Те две групе скоро да живе паралелне животе: док једни раде, они други спавају и – обратно. Једино што у овом другом случају они који раде не могу да спавају. Јер „рад” оних који немају посла подразумева буку. Иначе би њихов живот био исувише монотон, без икаквог „садржаја”. Бука је та која их чини живима, даје им осећај да њихове активности нису апсурдне.
Мислим да најинтересантније питање које из свега произлази јесте: зашто ови први трпе ове друге? Зашто им допуштају да их злостављају? Поготову што су ти први, по свој прилици, финансијери безбрижних, лагодних живота оних других. Да ли се ту ради о осећању кривице? Болећивости? Слабости?... Ако занемаримо очигледну превару која стоји иза тврдње да је „Београд познат по своме ноћном животу и тако постао мета многих туриста” (сиц!) ипак остаје сасвим нејасно зашто људи у том граду трпе звучни терор који им ускраћује нека од основних људских права: да спавају ноћу, на пример.
Изгледа да нам је то остало из Титове епохе. Још тада је нерад постао светиња, крајњи циљ сваке професионалне делатности. Не радити много, по могућству ништа, био је први услов срећног живота. Сећам се да сам 1979, када сам први пут посетио Америку, био запањен несразмером између крвавог рада и прилично јадног живота којим су живели обични људи тамо. Ми овде, подмићени од великог махера који је вибрирајући између истока и запада намачињао приличне суме и сам живео у стилу Нерона, ћутали смо и „уживали” у миту који смо од њега добијали у виду солидног живота који већина ничим није заслуживала.
Сада су, кажем, друга времена. Изгледа да је дошло доба да се рмба. И да се после напорног рада мало одмори. Због тога ће они који спавају дању морати да ноћу буду мало тиши. Или ће се, када понестане пара, и сами латити неког посла и почети да лежу као остали свет. Добићемо тада сви прилику да ослушнемо тишину ноћи.
Редитељ, Горан Марковић