Тек што се родила 1999. године, Зорица је остала без тате. Нестао, као и хиљаде Срба на Косову и Метохији.
У марту 2004. године Милатовићи су протерани из свог стана из Ајвалије код Грачанице.
Мајка Тања је доживела нервни слом.
Стигли су у Чаглавицу. Сместили су их у шталу.
Нема прозора, струје, воде, ваздуха...
Само мрак, немаштина, глад и снови... и болест.
Зорица ми је рецитовала песму о својим сновима о малој соби и још мањој лутки. О чесми кроз коју тече вода... и никад не престаје.
Милатовиће је снашла голема трагедија, беда, јад, болест.
Али људскост и достојанство нису изгубили. И у штали остадоше људи.
Како да вам испричам причу о устима пуним земље?
О дечијим устима пуним земље јер нема хлеба.
Да, добро сте прочитали, уста пуна земље.
Девојцица Анђела Гарчић (1,5) из села Могила, Косовско Поморавље,  јела је земљу кад сам ушла у двориште уочи Васкрса, у суботу 18.априла  2009. године.
Навикнута на бацање и непотребно западњачко трошење, на трен сам помислила да је дете јело чоколаду.
"Не земљу је јело, од глад" рекла ми је мајка Доста.
Немо сам гледала у петоро деце Гарчића која  су била боса, гладна, уплашена. Није било загора, смеха и играња.
Празан стомак се не смеје и не радује. Нема безбрижности.
Ово детињство не познаје чоколаду.
Сутрадан сам срела Др. Звонка Стасевића, неуролога,  у Грачаници и испричала сам причу о устима пуним земље.
"То је уобичајена појава због недостатка минерала" објаснио ми је. Нисам сигурна да ми је и данас јасно да ли баш тако мора да буде!?
Провела сам свој годишњи одмор од три ипо недеље са нашим народом на Космету. Косовско Поморавље, Ново Брдо, Клина, Призрен, Ђаковица, Осојане, Видање, Хоча, Ораховац, Брестовик, Чаглавица, Грачаница, Гњилане, Могила, Бинац, Клокот, Витина, Каменица, Дечани, Девич, Архангели...
Уместо јужњачког сунца, грејала су ме њихова озарена лица. Мој долазак је за њих био велика радост. И за мене. Обострана.
"Зрно, звао је из милоште своју најмању ћерку Милицу отац Ђорђе из села Бинац, дођи да се сликамо са госпођу из Америку. Дошла да нас дарује за Вељикдан (Велики Петак), е има Бога па нас погледао".
Не знам да ли јој је било лепше име Милица, или надимак Зрно, или осмех којим ме је дочекала у двористу пуном блата?
Шаљем слику да просудите сами.
Ђорђе није скривао своју радост због изненадне посете и помоћи.
Грлио је супругу и децу и понављао: "Има Бога, видиш како нас је погледао на Вељикдан" говорио је Ђорђе а његово озарено лице је огрејало и моју озеблу душу.
Није било важно одакле сам дошла, ни моје име...
Најважније је било да је био Васкс и да сам им даровала парче хлеба.
И комад доброте коју сам понела од свих вас  из Торонта.
"Браћа и сестре из Канаде вам шаљу скроман дар за Васкрс. Ја верујем у доброту и желим да и ви верујете у исто. Доброта се гаји и преноси. Пружите руку кад год можете" понављала сам реченицу из дана у дан.
И тако 70 пута, јер сам ушла у 70 кућа. Или руина које неће издржати следећу зиму. По киши, блату, непроходним путевима, а све уз радост и чуђење да је "дошла госпођа чак из Америку, а ови из Београд и не знају да смо још живи"...
У тим назови кућама живе деца, многобројна...гладна, болесна, боса, необучена...
У тим домовима живе родитељи које је животни камен самлео.
Нема хлеба, струје, воде, грејања... немају где да оду.
И довде су једва стигли. Протерани из својих кућа из једног дела, стигли су у овај део Косова и Метохије јер нису могли до Србије. Опет неизвесност, страх, опасност. 
Интерно расељена лица. Лица без имена и презимена.
У Извору живи рудар Зоран Јовановић. Интерно расељено лице из Новог Брда. Сместио се са децом, женом и мајком у нечију давно напуштену и напуклу кућу.
Кућа од блата, под од блата, пут од блата.
"Нисам имао где. Или под дрво, или овде" говори, и крши прсте. Ћерка Слађана (12) није желела ни да нас погледа: "Зар морате да ме сликате? Зар нема нека сиромашнија кућа у село?"
"Неки новинари нас сликали. Деца јој се смеју у школу што смо сиротиња. За децу је сиротиња срамота. Ово је први пут да нам је неко пружио неку помоћ. Хвала Вам, много Вам хвала" једва је изговарао Зоран...
Гледала сам овог рудара који је својевремено силазио у коп и није плакао. Сузе овог човека се помешала са дечијим устима пуним земље, са мирисом штале...
Туђа кућа, више руина него кућа, тешко болесна жена, мајка, четворо деце... И немоћ.
У своје њиве не смеју да залазе. Не знају да ли ће се вратити живи.
У селу Грнчар све капије се закључавају у 6 сати увече, без обзира на годишње доба. У сваком дворишту најмање по два огромна пса.
"Окружени смо са свих страна. Кад закључамо  капију, несе отвори до зоре" говорили су.
Село Клокот је познато по кромпиру, Или је бар било. Добра земља, добар кромпир. Нису имали коме да га продају, иструлило преко 20 тона овог поврћа.
"Узалуд смо копали, сејали, радили, све пропало. Молили смо државу да помогне да се некако кромпир превезе и прода. Буд зашто, али нико нас није чуо" више за себе су говорили местани.
Шест година одлазим на Косово и Метохију, и никад ми није било теже.
Прате ме уста пуна земље, прате ме угасле дечије очи, мушке сузе, штала без прозора...
"Сањам комад врућег 'леба", рекла ми је дванаестогодишња Слађана из Клокота.
"Е ћерко, не да је врућ, нег' да га има  за сви" чуо се сломљен мајчин глас.
Од тада ја сањам Зорицу, Зорана, Анђелу, Зрно…
И сва зрна са Косова и Метохије од којих би нанизала најлепше ђердане. Да блистају у тами помрачених умова који су их осудили на глад и страх.
Ово је прича о мрви хлеба и капљици радости. О свима нама.  О доброти која је за Васкрс даровала топлину и укус хлеба. То је било најмање што смо могли да учинимо.
Гледала сам на РТС-у спот у којем Владика Артемије моли добре људе да пошаљу СМС поруку за комад хлеба у Косовском Поморављу.
Доброта има много облика, и начина да се покаже.
Али нема компромис. Доброта се гаји и преноси са колена на колено. За спас других и спас своје душе.
Србија већ веома дуго пешаци на путу ка Европској унији. А пут тврд, посут оштрим каменом, уцењивачки, исцрпљујуци  и јако дуг...
Теско ће Србија поднети то дуго путовање носећи на плећима и савести гладну децу. 
Ни једна савеса мајка не креће на дуг и неизвестан пут са гладном децом. Не би требало ни мати Србија.
Или ће их нахранити, или ће им помоћи да се сама исхране.
Pадмила Мићић