– Једини разлог што завршавам каријеру је недостатак мотива. На овај потез сам се одлучио још прошле године, када сам схватио да за мене више нема места у репрезентацији. Нисам то саопштио у октобру, јер сам имао још једну годину уговора са Штурмом. У сваком клубу сам професионално испуњавао своје обавезе, али душа ми је била у репрезентацији и мислим да су тако осећали сви који су играли у иностранству – обелоданио је Шапић на састанку с новинарима у хотелу „Хајат” у Београду. – Олимпијско злато ће ми остати недосањан сан. Ако га наша репрезентација освоји 2012. у Лондону радоваћу се као да сам и ја у екипи. Има врхунских играча који не желе да их млађи надмаше. Мени је то несхватљиво. Оно што сам освојио нико не може да избрише, а ако наш ватерполо не буде имао успеха, онда је узалуд све оно што је моја генерација постигла.
Као најдраже успехе је издвојио златну медаљу на Европском првенству у Будимпешти 2001, Лигу шампиона 2000. је запамтио по томе што је цела земља била уз Бечеј на његовом путу до трофеја, а 2005. је била година у којој је остварио све оно о чему је као дечак маштао.
Најтеже му је пао неуспех на Олимпијским играма у Атланти, јер је, како каже, био срећан што је са 18 година ушао у репрезентацију у којој су били асови. И да после тога није било тријумфа у Истанбулу на Европском јуниорском првенству ко зна да ли би преболео ту олимпијску рану.
– Хоћу да се одморим од ватерпола и у догледно време немам намеру било шта да радим у њему. Одазваћу се свакоме коме треба моја помоћ, али не желим икоме да причам шта треба да ради. Док сам био унутра причао сам, предлагао, тражио решења, можда и превише. Сада, када сам изашао из те приче, било би лицемерно да стојим са стране и критикујем – рекао је Шапић о својој будућности. – Уложио сам минулих година капитал у неке послове и најпре ћу се посветити томе. Немам ни амбиције да се бавим политиком. У њу сам се укључио зато што сам сматрао да тако могу да помогнем свом народу. Знао сам да ће то да смета некима, али ја никоме не замерам што има другачије политичко опредељење. Мало нас је да бисмо се и због тога делили.
Шапић је врло рано крочио на велику сцену, брзо је стекао име, а потом и славу. На крају каријере је сматрао да два човека заслужују да им се јавно захвали.
– Када сам се 1994. вратио у Црвену звезду тренирао ју је Ратко Пејовић, који је те године завршио играчку каријеру у њој. Не знам шта је он видео у мени, али сам му неизмерно захвалан што ми је пружио неограничено поверење. Штета је за ватерполо што је само једну сезону био тренер и сада је, ваљда, у иностранству и нема везе с њим. Други је Влахо Орлић. Када сам имао 15 година дошо је први пут у моју кућу и понудио ми да пређем у Бечеј. Било је то стварно велика храброст оно што је он очекивао да ће бити од мене. Он је човек који је у ватерполу ишао испред свог времена. Образлагао је ствари на специфичан начин, многи га нису разумели. Ништа нисам заборавио од оних разговора с њим. Волео бих да се видимо и да му се захвалим.
Хиљадити гол за репрезентацију нашег рекордера остаће још један неостварен сан, иако му недостаје само још 19. Тврди да се с тим помирио одавно и да је просто био уверен да онај одозго то не жели.
Једна блистава каријера је завршена. О њој Шапић каже да је то за њега већ прошлост и да тамо и треба да остане. А он је увек живео у стварности и гледао у будућност, па тако намерава и убудуће.
И. Цветковић