– Мислили смо да РТС спада у њихову јурисдикцију, јер се баве ратним злочинима у региону Балкана. Рођаци неких погинулих, од којих су јавности најпознатији чланови породице Банковић, обратили су се Европском суду за људска права у Стразбуру, али је и овај трибунал утврдио да нема овлашћења да суди о поступцима НАТО-а. Разлог, кажу, треба тражити „у компликованој чињеници да је Алијанса истовремено и организација засебних држава, али и засебан ентитет”. НАТО је, за сада, имун на кривично гоњење, било за убијање цивила у Србији, било за убијање цивила које се, верујемо, и даље одвија у Авганистану – каже Џоунсова за наш лист.
Она додаје да се Амнести интернешенел залаже за изналажење неког механизма по коме би НАТО одговарао за злодела, јер ниједно светско тело тренутно нема јурисдикцију над најмоћнијим војним савезом на планети.
– Наставићемо да вршимо притисак на НАТО, јер смо током претходних десет година дошли до убедљивих доказа да је током 1999. дошло до кршења људских права – закључује Џоунсова.
Подсећање на страдале раднике ноћне смене, која је своје дежурство заувек завршила 23. априла 1999. године у 2.06 часова ујутру, многе је навело да се запитају: хоће ли они који су одредили Радио-телевизију Србије као мету и бацили бомбу икада бити кажњени? Бивши директор Драгољуб Милановић је у затвору јер није изместио људство, иако су тако налагали ратни планови. Али да ли телевизијска станица под било каквим условима може бити легални циљ за војну силу чије државе настоје да живе у свету утемељеном на правди?
Бомбе су се, сем по згради у Абердаревој улици, заривале и у палату на Ушћу, некада чувеном це-кау, у коме се те 1999. године на врху налазила „веома утицајна” РТВ „Кошава”. Вероватно чувенија по власници него по програму који је емитовала, као и Телевизија Пинк, која је пре једну деценију емитовала само забавни програм без иједне вести и информативног програма. У солитеру је била и СОС телевизија, вероватно још „пропаганднији” ослонац Милошевићеве власти… Американци су 2001. и 2003. године наставили са гађањем ТВ станица у Авганистану и Ираку, а 2005. године британска штампа је објавила да је председник САД разматрао и могућност бомбардовања централе арапске телевизије Ал Џазира у Дохи, главном граду америчког савезника Катара!
Да ли ће ико икада изговорити име пилота који је узлетео са наредбом неког од челника из НАТО-а да баци бомбе на РТС?
– Не верујем. Волео бих да ме демантујете за недељу-две, за годину дана, да људи са именом и презименом, као што смо прочитали и у читуљи ових дана, буду проглашени жртвама ратног злочина, а не колатералном штетом, како то говоре у НАТО-у – каже професор др Горан Илић, који на Правном факултету у Београду предаје кривично процесно право.
Невоља је, како каже, што се управо у међународним релацијама узмиче пред политичком снагом државе или организације. У неким ситуацијама се правници повлаче, јер им политичари кажу да даље не могу.
– То је овде случај. Зато мислим да би тешко нешто могло да се постигне и пред сталним Међународним кривичним сталном судом у Хагу. Хвале је вредно настојање Амнести интернешенела и Међународне федерације новинара, али није реално очекивати да оно добије судски епилог којим би били задовољни сви, пре свега породице жртава – сматра Илић.
Језива сличност бомбардовања у Београду и Багдаду
Телевизијски сниматељ Вељко Ђуровић свакако је један од оних који може да упореди искуства из Београда 1999. и Багдада 2003. године. Био је и на једном и другом месту. Сличност – невероватна, рекло би се да је трагедија у телевизијској згради у Абердаревој била проба за оно што је четири године касније, исто у априлу, урађено са ирачким Министарством информисања.
– Све што смо снимали по Београду, сваки прилог, пре емитовања носили смо на преглед у Дом војске, потом је на касету стављана налепница и тако затворену носили смо је у Таковску и слали у „Скај њуз”, за који сам радио до прошле године. Онда је из Брисела стигла усмена информација у редакције, а одатле прослеђена нама са забраном да буде објављена, дакле само као упутство за понашање новинара, сниматеља да не идемо више у зграду у Таковску – сећа се Ђуровић.
У међувремену је страдало 16 недужних чланова ноћне смене РТС-а. Искусни сниматељ се сећа да је и у Багдаду чуо исто: „Не улазите у Министарство”, јер, каже, западне војне снаге по неписаном правилу увек обавештавају новинаре из савезничких држава „о томе да негде није пожељно бити”, а онда надлежне службе из те државе обавештавају људство које би у опасној зони могло да се нађе – да се склони ако им је живот мио.
– Почетком 2003. у Багдаду су примећени Драгана Кузмановић из ЈУЛ-а и Војислав Шешељ, чини ми се да су они дошли да пренесу своја ратна искуства Садаму. Јер и тамо смо носили касете на контролу – сећа се Ђуровић.
Рајна Поповић – Тереза Бојковић