Ту ништа не мења на чињеници да Џозеф Бајден није на гласу као човек наклоњен Србима и њиховим националним интересима, нити пак као правичан брокер и непристрасан познавалац прилика на Балкану. Он је пре познат као изразито проалбански настројен политичар који је, и пре косовске кризе, на свакој етапи југословенске драме, заговарао увек исту политику бомбардовања Срба.
(А када је 1999. године коначно почело и бомбардовање Србије, односно Југославије, Бајден је био разочаран што Клинтон није желео да иде корак даље и у старту обећа копнене трупе. На телевизији НБЦ тврдио је да не треба зазирати ни од америчких жртава у рату са Србијом, да треба отићи у Београд и наметнути окупацију сличну оној над Немачком и Јапаном после Другог светског рата.)
Но Бајден је данас потпредседник у администрацији изразито популарног Барака Обаме и засад је дисциплинован члан тима, ком је у фебруару поверено да оцрта обрисе нове америчке безбедносне и спољне политике (то је онај чувени, помирљиви говор на конференцији у Минхену, у ком је, наизглед са уверењем, заговарао потребу да се у америчко-руским односима притисне дугме за ресетовање). Wегове раније јастребовске изјаве о Русији нису му у томе представљале никакву сметњу, као ни подршка коју је овај некад отворени присталица грузијског чланства у НАТО летос пружио Михаилу Сакашвилију (рекавши, после посете Грузији, да је “руска инвазија” прилика да Запад покаже хоће ли стати у одбрану “права слободних народа у целој регији”).
Званични Вашингтон ни сада, после одласка по питању Косова непопустљивог Војислава Коштунице, није задовољан ставом Београда према независности Косова. Чини му се да ни пристанак на Еулекс није довољан уступак у односу на америчка очекивања од најпроамеричкије српске владе од петог октобра. Обамина администрација се нада да ће Београд постепено да изврши “спознају нужности” и да одустане чак и од “јеремићевске” реторике у односу на Косово. Уза сва повремена признања значају Србије у региону, љубимац Америке на Балкану остаје Косово, те ће Бајденова посета региону, која укључује и обавезну посету Приштини, вероватно пре донети неку опипљиву корист албанском вођству на Косову него српском у Београду.
Но чињеница је, свеједно, да Американци на посете својих високих достојанственика некој земљи пре свега гледају као на драгоцене политичке поклоне тој земљи и њеној владајућој елити. Сматра се да домаћа власт од таквих посета увек профитира: то важи и за земље чији грађани нису проамерички настројени. У нашем случају, Вашингтон жели да помогне Борису Тадићу, а Џозеф Бајден се ту не налази ни у каквом конфликту интереса. Напротив.
Када је, после мартовске провале насиља против Срба на Косову, првог априла 2004. устао да у Сенату недвосмислено и оштро, без околишења, осуди поступке албанских изгредника, Бајден је рекао да Сједињене Државе морају да учине све да “оснаже умерене” политичаре на Косову и у Србији, али да је таквих “добрих момака” нажалост мало. Након што је похвалио тадашњег “прелазног” косовског премијера Реџепија и генерала Чекуа, председник Спољнополитичког одбора Сената је објаснио и шта стварно мисли о одговорности политичког вођства жртава косовских немира:
Било би лакше имати симпатије према вапајима Београда да се косовским Србима зајамче специјална права, да српски политичари нису били такви демагошки националисти у седмицама и месецима пре насиља. Нова српска влада под вођством премијера Коштунице као да је решена да вређа ону исту међународну заједницу чија јој је подршка потребна око Косова, и других ствари.
Коштуничина влада је, пре свега, исказала непоштовање Хашком трибуналу. У једном говору крајем фебруара, Коштуница је отворено рекао: “Ова земља не може бити обични испоручилац људске робе Хашком суду.” Никаквом се политичком кампањом не може оправдати овакво незналачко хушкаштво са његове стране.
А прошлог је уторка српски парламент отишао и корак даље од тога, када је великом већином изгласао да сви српски оптуженици у Хагу примају новчану компензацију за супруге, родитеље, за децу и телефоне, за авионске карте и поштанске услуге, као и правну помоћ”.
Теши нас то што се томе успротивило неколико мањих странака у парламенту, укључујући и странку министра одбране Бориса Тадића, истинског демократе и човека од принципа. За време косовског насиља, Тадић, који је извршио робусну реформу српских војних и безбедносних снага, доказао је да је успоставио цивилну контролу тиме што је држао под контролом усијане главе које су тражиле српску војну интервенцију. Учинио је то у сарадњи са америчким адмиралом Грегоријем Џонсоном. Постоји шанса да ће господин Тадић ове године да се кандидује за председника Србије против некога из Шешељеве странке, рекао је Бајден.
Као што је познато, мартовски немири послужили су Американцима као изговор да притисну међународну заједницу да одустане од политике “стандарди пре статуса”. Тако нешто наговестио је Бајден у говору чије смо делове управо цитирали. Америчка влада мора да промени своју политику, рекао је тадашњи председник Спољнополитичког одбора, објашњавајући да су стандарди сувише строги и да већ наредне, 2005. године треба отпочети са разговорима о коначном статусу покрајине. Тако је и било, а све остало је историја, што би рекли Американци.
Прошло је десет година откако је Бајден, чија се реторика током бомбардовања прегрејала, објашњавао да је глупаво причати да се на Косову одвија грађански рат: “Qуди кажу да је ово грађански рат. То је као да кажете да је нацистичко истребљење Јевреја било грађански рат. О чему ми овде говоримо? Говоримо о човеку који управо врши геноцид” (ЦНН, Лари Кинг лајв, 5. априла 1999). Десетог јуна 1999, поново је за Си-Ен-Ену рекао: “Наћи ћемо да су зверства била гора од свега што је било ко могао да замисли. Наћи ћемо масовне гробнице са хиљадама тела, и мораћемо то да разоткријемо пред очима Срба и целог света, како се више никад не би десило”...
Сада су друга времена, и Београд ће имати прилику да види и чује једног новог и донекле другачијег Џозефа Бајдена. Балкан више није високо на листи америчких приоритета, сви циљеви су овде мање-више постигнути, НАТО се успешно шири и српски отпор америчкој политици практично је сведен на симболичну меру (попут одустајања од слања официра на НАТО вежбе у Грузији). На власт се у Вашингтону вратила читава једна генерација политичара и дипломата који су испекли занат и прошли ватрено крштење на Балкану, супротстављајући се српском национализму и Слободану Милошевићу. Имају разлога за задовољство када виде како Балкан сада изгледа. Милошевић је под земљом, српски националисти немају никакву моћ и представљају већу опасност за саме себе него за Американце и њихове балканске савезнике. Србија више не представља претњу никоме осим самој себи. Зато ћемо у мају имати прилику да у Београду видимо оно што су, много пре нас, видели Румуни и Бугари: како изгледа задовољан амерички званичник, који није дошао да прети, условљава и уцењује, већ да подржи, или обнови, оно што Америка овде види као западну вредност и перспективу.
Што не значи да Вашингтон неће очекивати нове противуслуге од Београда: “реализам” у односу на даље међународно осамостаљивање Косова, пристајање на сусрете са косовским званичницима, “конструктиван став” у односу на западне притиске на Милорада Додика и слично. А то можда није једини ризик за власт скопчан са овом посетом. Постоји и она мање опипљива, симболична раван. Бајден ће посетити и Сарајево и Приштину: тамо ће му бити приређен дочек ком Срби вероватно неће моћи да парирају, чак ни ако то влада у Београду буде желела.
Плагијати, лажи и сећања
Уочи почетка неуспешне кандидатуре за демократског кандидата за председника САД, Бајден је 2007. издао аутобиографију под насловом “Обећања која треба испунити” у којој је свој тросатни сусрет са Милошевићем из 1993. (на петнаест страница) представио нешто другачије него што га се сећају присутни. Сенатор тврди да је Милошевићу на вечери на Дедињу у брк скресао како га сматра ратним злочинцем ком је место на оптуженичкој клупи. Ова анегдота бесомучно је коришћена у председничкој кампањи, али “Вашингтон пост” тврди да су присутни Американци другачије препричавали догађај. Један то уопште није чуо, други је одбио да говори, трећи се сећа нешто “блаже” верзије, а само се Бајденов шеф кабинета сложио са сенаторовом верзијом. У рекламама књиге инсистирало се на Милошевићевом “геноцидном походу на Балкан”.
Милошевић је мртав, али слична контроверза избила је и са Џорџом Бушом. Бајден тврди да је бившем председнику једном приликом у Овалном офису сасуо у лице како је постао умишљени лидер кога нико више не прати. Карл Роув, Бушов шеф кабинета, на то је одговорио да је Бајден “серијски претеривач, за кога бих, кад не бих био тако љубазан, рекао да је лажов”. “То се није десило, то је све у његовој машти. То је измишљен, фиктивни свет”, каже Роув.
Додатни проблем са Бајденовим кредибилитетом је у томе што је 1987. године био присиљен да се повуче из своје прве председничке кампање због оптужби да је плагирао говор британског лабуристе Нила Кинока. Колеге из Сената САД су у “Посту” тврдиле и да је претерао и у присвајању заслуга за одлуку да се бомбардују Срби у Босни.
Мантер одлази
Како сазнаје НИН, у Вашингтону је незванично већ почела својеврсна битка за место наследника Камерона Мантера у америчкој амбасади у Београду. Постоји барем пет кандидата, од којих ниједан није из редова каријерних дипломата, због чега већ круже гласине да ће Мантер да оде из Београда још на јесен, пре истека мандата. Сви кандидати имају политичке заслуге у Демократској странци, а један од најјачих кандидата је Мајк Халзл (Халтзел) са Џонс Хопкинс универзитета, бивши Бајденов сарадник, који би више волео да буде специјални изасланик за Балкан (противкандидат му је Џим Добинс из РЕНД корпорације). Ту је и Ед Џозеф, бивши шеф Међународне кризне групе у Македонији, затим бивши конгресмен Џим Слатери, који је био кандидат за сенатора из Канзаса.
Љиљана Смајловић