Интересантно је било и запажање филолога Александра Милановића поводом Раичковићеве збирке „Стихови из дневника 1985–1990”. Он је истакао, да је у првом моменту могуће помислити да је реч о дневнику, књизи, свесци са свакодневним интимним записима, али да се убрзо види да „дневник“ значи и дневни лист, односно новине. Раичковић је, и извештаје из телевизијских дневника претакао у стихове. Преузимајући из новинских вести језик и стил он је градио занимљиву симбиозу књижевно-уметничког и публицистичког стила. О ћутању и тишини, у песмама Стевана Раичковића, беседила је Силвија Новак-Бајцар, са Јагелонског универзитета у Кракову. Према њеним речима, ћутање у Раичковићевим песмама не гради се изван поетске слике, него унутар ње саме. „Простори ћутања“, закључује она,  могу да се попуне тишинама које налазимо у  себи самима...
Стеван Раичковић, песник чије је име у српској послератној поезији било синоним за интимног лиричара првог реда, рођен је 1928. године у Нересници код Кучева, у учитељској породици. Говорећи, једном приликом, о свом песништву, животу и завичају он је истакао: „Не бих могао да се закунем да сам запамтио своје родно место. Отишао сам из њега када сам имао две године. Од тада се одвијало се моје безуспешно трагање за завичајем. Уместо једног - пронашао сам многе“. Раичковић је, често истицао, да је његов занат поезија. Кад није куцкао своје стихове, писао је о поезији наших песника, а кад му ни то није полазило за руком – препевавао је стране песнике на српски језик. У дугој и богатој песничкој каријери Стеван Раичковић је објавио више од 20 збирки песама, седам књига за децу, неколико књига есеја. Захваљујући њему, наша читалачка публика је добила и нове преводе руских песника, међу којима Ане Ахматове, Марине Цветајеве, Јосифа Бродског, као и избор поезије Бориса Пастернака. Добитник је готово свих најзначајнијих песничких награда, и био члан члана Српске академије наука и уметности.  Умро је на велики православни  празник - Ђурђевдан, 6. маја 2007. у Београду.
Милена Глувачевић