Зашто смо толико увозили?
– Зато што су реформе спроводили људи са скромним знањима који су лако пали под утицај ММФ-а и Светске банке. За разлику од нас, Словенци су окупили врхунске стручњаке са Јожом Менцингером на челу и направили су концепт који је био битно другачији од онога што им је препоручивао Џефри Сакс и ММФ. У Србији реформе је водила екипа људи који су, по мом дубоком убеђењу, били потпуно некомпетентни за ту материју. На пример, професор Лабус у својој књизи „Основи економије“ о проблематици економских односа са иностранством и спољној трговини има три-четири стране. Дакле, није се човек тиме бавио. Или магистар Динкић, асистент на предмету привредног развоја, одједном постаје гувернер Народне банке и бави се материјом која му је вероватно била врло страна. Или Влаховић, који је радио у „Дилоид и Тушу“, али не сећам се да је пре избора за министра нешто написао о проблематици приватизације. Па Горан Питић, који постаје министар за економске односе са иностранством, а на факултету се бавио светском економском историјом. Или, мр Ђелић, који је био асистент Џефрија Сакса који је као главни реформатор транзиције у Русији имао катастрофалне резултате. Ето, то су били наши „визионари“, како је Лабус волео да каже. И осим њега, сви су и данас на функцијама.
Али није нам ММФ бирао реформаторе! Уосталом, последње значајно смањење броја запослених у државној администрацији обављено је приликом претходног аранжмана са њима. Чим је аранжман прекинут, наставило се по старом.
– Тачно је да у концепту који форсирају ММФ и Светска банка има и неких позитивних елемената, али је салдо позитивних и негативних ефеката тог концепта крајње неповољан за земље које тај концепт дословно примењују. Нити је добро да ови наши „визионари“ сами раде како знају и умеју, нити је добро са ММФ-ом, јер морамо радити како они захтевају. И кад нешто хоће да прогурају, они само кажу ММФ то тражи. А можда и не тражи. Сад им је светска економска криза добро дошла. А још у октобру су говорили како ћемо ми имати користи од те кризе јер ће стране инвестиције похрлити у Србију. Као да живе ван времена и ван простора.
За земље као што је Србија, шта је алтернатива ММФ-у?
– Нобеловац Едвард Прескот је изјавио да је политика ММФ и Светске банке, која се састоји од одобравања све већих зајмова земљама у кризи, исто што и давање дроге човеку зависном од кокаина. Кад неко дође у ту наркоманску зависност, онда је неопходно жестоко лечење. Трагично је што смо дошли у такву зависност. Нама је индустријска производња још увек нижа него 1998, а у односу на 1989, да и не говорим. То је последица реформи које су произвеле наглу либерализацију увоза и екстремну прецењеност националне валуте. После споразума с ММФ-ом јако је тешко пронаћи алтернативу. Могуће је да постоје шансе да се позајми од Русије или од Кине која не зна шта ће са девизним резервама које су октобру 2008. износиле 1.800 милијарди долара.
Може ли се нешто уштедети и без помоћи са стране?
– Прво, да је прихваћен други модел економских реформи, не бисмо дошли у овакву економску ситуацију. Друго, да нисмо једнострано прихватили Споразум о придруживању са ЕУ имали бисмо 300 милиона евра више прихода од царина. Цео свет се затвара и уводе мере заштите од увоза, а ми једнострано снижавамо царине и буџет остаје без прихода. Такође, морали би максимално да штедимо електричну енергију и да сав вишак извозимо. Али највише би се могло уштедети да је валутни курс реалан. Тада би маса увозних производа и услуга нестала. То је најприроднији начин да човека, предузеће, државу, натерате да се разумнији понаша и да мање троши. Прецењена вредност националне валуте систематски смањује склоност свих према штедњи. Да евро вреди 130 динара, сви би га много више чували.
Предвиђате „аргентински сценарио“. Шта је то толико страшно што нам се, после свега, може још догодити?
– Кад дугови нарасту, а девизне резерве се битно смање, вредност националне валуте више неће моћи да се брани. И тада ћемо доћи у ситуацију да се вредност динара битно смањи, као на пример у Русији 1998, када се вредност рубље свеле на једну четвртину. И ту настаје страшан проблем за оне који су се задужили и несвесно прихватили девизну клаузулу, јер су поверовали неким од званичника кад су тврдили да се курс неће мењати наредних десет година. Кад дође до тога да преко ноћи морате извршити девалвацију, за оне који су се задужили наступа катастрофа. 
Музеј ММФ промашаја
Зашто сте толико критични према ММФ-у?
– Зато што не знам ниједну земљу која је имала успешан привредни развој а да је имала је стендбај аранжман са том институцијом. Зато што су 23. септембра прошле године саопштили да Србија остварује импресиван привредни раст и има шансе да у 2009. оствари раст од шест до седам одсто. Први човек ММФ-а је 2000. године изјавио да случај Аргентине треба да уђе у макроекономске уџбенике као илустративан пример како се једна привреда развија кад примењује рецепте ММФ-а. Девет месеци након тога у Аргентини је дошло до слома. Зато је у овој земљи направљен музеј промашаја ММФ-а у коме је детаљно описано све шта су им препоручивали.
Бранислав Кривокапић