Током хладног рата НАТО је имао јасног непријатеља: Совјетски Савез. То му је и дало прецизну функцију: одбранити Западну Европу од конвенционалног и нуклеарног напада снага Варшавског пакта. Јасноћа функције против дефинисаног непријатеља помогла је да се обликује војна структура и доктрина размештања силе. После распада Совјетског Савеза и нестанка Варшавског пакта, алијанса и структура опстају, али су концептуално и оперативно препуштене саме себи у рату против тероризма.
Јер НАТО није сасвим спреман да се избори са другим великим савременим претњама као што су исламски фундаментализам и ширење нуклеарног оружја. Заправо, ЕУ је, а не НАТО много ефикаснији инструмент за консолидацију нових демократија рођених у обојеним револуцијама у источној Европи.
Присуство НАТО-а у Авганистану, далеко од виталног језгра алијансе и у оквиру нејасних и нерационалних задатака носи са собом вишеструке ризике: уништиће трансатлантски консензус који је помогао да се алијанса очува током „хладног” рата, уплешће НАТО у дуготрајна и хаотична историјска непријатељства и сукобе претварајући војни савез у структуру која се инфицира истом оном слабошћу која изазива презир према УН, оживеће сећања на окупационе силе у многим земљама у развоју. Уз помоћ историјске амнезије западњаци посматрају НАТО као алијансу која обједињује војну снагу трансатлантских демократија. Опседнути својом историјом, незападњаци знају да све велике колонијалне силе припадају НАТО-у, иако није и свака чланица НАТО-а имала империју. Приморавање држава попут Немачке, Италије и Шпаније да прихвате веће ризике далеко од Европе може лако да има негативан ефекат тако што ће ослабити ионако слабу подршку парламента и јавности за мисију у Авганистану изазивајући и повлачење снага и кризу у самом савезу. Антитероризам као параван за ширење НАТО-а на исток, и поред тога што алијанса каже да Русију не сматра противником, исувише је провидна формула и у том контексту НАТО слаби свој потенцијал.
Где су у свему томе Србија и њена војска? Хоће ли самит НАТО-а изазвати реакције типа „што би било да је било”, жалопојке „да смо остали усамљено острво и црна рупа, да су наши спољнополитички капацитети сада мањи”? Ако је став Београда да никада неће признати независност Косова, онда Србија никада и неће ући у НАТО. Јер НАТО не прима државе које имају озбиљне територијалне проблеме. Јер је чланска карта ЕУ и НАТО-а једини инструмент којим Брисел и Вашингтон могу да утичу на Београд по питању Косова, а Бриселу и Вашингтону јако је стало да Београд призна Косово јер би тиме Србија дала коначни легитимитет Приштини. С друге стране, Србија није фактор нестабилности на Балкану да би је алијанса посматрала као неку претњу.
Војска Србије у „новим” околностима? Из постављеног циља да се безбедност Србије брани и у мировним мисијама широм планете може да се стекне утисак да је одбрана Србије помало у другом плану, наиме војска више није присутна тамо где би могла да буде и потребна. Србији још увек недостаје општи концепт безбедности за реаговање на асиметричне претње у самој земљи. Није јасна ни коначна одлука о будућности војне обавезе.
Дакле, пре него парламент Србије одобри слање војника у мировне мисије неко ће морати да објасни: да ли је српски војник будућности наоружани социјални радник, који по Авганистану копа бунаре, поправља електричне далеководе или је овлашћен и да убија по Авганистану? Хоће ли у својој опреми имати и сузавац и заштитне штитове да би у иностранству радили оно што у Србији не смеју: извршавали полицијске задатке. Јер свака интервенција у нечијем грађанском рату јесте опредељивање за неку страну. Треба ли то Србији?
Мирослав Лазански
Коментари