У Србији су формиране неке структуре које су имале смисла у приближавању нашег система стандардима НАТО-а. О томе је говорио и министар Шутановац, тврдећи да су „ти стандарди најбољи на свету!”. Хтело се рећи да немамо много разлога за изненадну љубав према западној војној алијанси, али да интереси безбедности земље диктирају приближавање.
Нисмо пришли даље од недовољно активираног Партнерства за мир. Све наше контроверзе могле су да се ишчитавају у односу према питањима савезништва. Та материја напросто нигде није била дефинисана, Србија није имала савезника који би јој омогућио да остварује своје виталне политичке интересе. Имали смо подршку, али је она, у коначним ефектима била стерилна.
Србија је прогласила војну неутралност у часу када нема добро дефинисане границе, ни територију, када се простор кида као последица превентивне употребе коалиционе силе. И кад се на делу државе коју сматрамо својим не налази ниједан елемент те државе. У таквим околностима статус неутралности јесте војно-политички противречан, у сукобу је са сваком логиком и не може се одржати без добре дефиниције стања ствари.
Наша позиција у НАТО окружењу може бити одржива у перспективи било каквих интеграција. У овом тренутку нема реалне опасности да комшијска постројавања погоршају нашу позицију. Али косовска траума може да има своје опасне рецидиве. Ако је наше савезништво у фази одвајања Косова било стерилно, сигурно је да нам такав оквир не би био довољан у опасном, можда и милитантном расплету кризе.
И то пре свега у могућности преливања великоалбанских претензија на југ Србије. Без добре сарадње са НАТО-ом, тешко је одржавати стабилност, ма како тај однос био противречан. Положај Срба у енклавама је екстремно драматичан без заједничке стратегије са алијансом.
Наши суседи, који су постали чланице НАТО-а, можда ће неке важне ставке у својој спољној политици прилагођавати осећању нове припадности, уз почетничку ароганцију која уз то иде. Али, Брисел не толерише комшијске конфликте, нити их подржава без јасних, великих циљева. Србија, као „острво” има отворене могућности за све врсте савезништава, и нема разлога за стрепњу због милитаризованог комшилука. Коначно, не може се заувек остати „мимо света”, ма шта то значило, јер управо неутралност тражи снажне савезнике, оне који би ту „острвску идеју” могле да подрже. Све док нам не досади, као Радовану Трећем, који рече: „Ако се умориш од мржње, а не можеш их победити, онда обуци њихове униформе!” Ово је, наравно, само анегдота, али ваља рећи да је пре своје апсурдне одлуке Радован покушао све друго.
Љубодраг Стојадиновић
КОМЕНТАРИ