Просторије означене бројем 312 обезбеђене су гвозденим решеткама. Оне се затварају на крају радног дана и на њих се ставља печат. Скида се сваког јутра, увек по истој процедури, уз неопходну наредбу начелника. У тим просторијама Војни архив отворио нам је око 6.000 дигитализованих страна најстроже чуваних списа, међу којима су стенограми са суђења Михаиловићу. Ту је комплетна документација из процеса, стране и стране уредно вођеног стенограма, пресуда, али ниједан од тих папира не садржи записник о извршењу смртне казне. Међу тим документима нема баш ништа ни о томе где је, када и под којим условима покопан ђенерал Дража.
Ни слова о томе ни у једној од седам кутија у којима је похрањена ова архивска грађа у 52 фајла. Ничег нема осим судских списа и сиромашног персоналног досијеа заведеног под бројем К-1034/389. Он садржи основне податке, имена, године, место рођења, имена родитеља, деце, жене, места службовања, чинове, ордења, награде, учешће у ратовима. Ту је, међутим, оригинална молба за помиловање ђенерала писана својеручно на једној страни црним мастилом, нечитким ћириличним писмом.
У Војсци Србије тврде да је питање да ли су подаци о егзекуцији и сахрани било где заведени или су одмах по завођењу уништени. Претпоставка је да новооформљена војска у то време није смела ни да се усуди да похрањује такав документ.
Да ли податке крије Безбедносно-информативна агенција? Тамо тврде да никада нису поседовали те информације и да је архивска грађа из тог периода пребачена у Архив Србије, односно Београда, али да не садржи тражене податке.
Да је егзекуција као и место сахрањивања уредно документовано у неком од досијеа, упорно тврди Љубо Лазаревски (83), бивши подофицир КНОЈ-а. Он је био затворски чувар Драже Михаиловића све до његовог последњег часа и једини је преживели сведок погубљења команданта Краљевске војске. Бар по његовој тврдњи. - У досијеу је била уврштена пресуда. А уз њу и извршење пресуде. То подразумева записник и фотографије са егзекуције. Оне су постојале и биле заведене и оне сигурно негде постоје и данас - каже Лазаревски.
Било је више наводних сведока егзекуције. Наводили су различита места погубљења, од Маринкове баре код Београда до Аде Циганлије. Лазаревски и даље тврди да је присуствовао погубљењу Михаиловића и да је четнички ђенерал са још девет осуђеника стрељан у 1.30 сати после поноћи 18. јула 1946. године у багремовој шуми на 150 до 200 метара од Белог двора, у близини данашње Ортопедске болнице “Бањица”.
Пресуда Врховног војног суда изречена је 15. јула у 13 сати. Сутрадан су жалбе на смртну пресуду одбијене. Егзекуцији је, по сведочењу Лазаревског, присуствовало 10 до 15 официра Озне. Ту су били и јавни тужилац Милош Минић, али и лекар и фотограф. Сви они су имали обавезу чувања тајне. По државној одлуци, за гробове оних које је суд означио издајницима није се смело сазнати.
Из персоналног досијеа Драже Михаиловића (К-1034/389)
Наведени су род, струка, чин, презиме, име, лични опис. “Стас: средњи. Лице: округло. Коса: смеђа. Нос: правилан. Бркови: шишани. Уста: правилна. Брада: брије. Особени знаци: нема. Вера: источно православна. Народност: Југословен”.
*датум: 06. 09. 1935. У досијеу нема ни података о праћењу, доушницима, нити ма о чему другом.Аутор: Тања Николић-Ђаковић
ПОСТОЈЕЋИ КОМЕНТАРИ