Поред три романа:"Пролом”, „Глуви барут” и „Не тугуј, бронзана стражо”, познате су његове приповетке „Роса на бајонетима”, „Сурова школа”, „Одабране ратне приповетке”, „Изабране хумористичке приче”, „Драги ликови”, „Дожвљаји Николетине Бурсаћа”, а за „Башту сљезове боје” је добио „Његошеву награду”.
Преко петнаест књига за децу, међу којима приповетке „Босоного ђетињство” и роман „Орлови рано лете”, сврставају га у једног од најбољих дечјих писаца свих времена с подручја бивше Југославије.
Терен са кога је Ћопић претежно црпео грађу за своје приповедачко стваралаштво био је његов завичај, Грмеч и подгрмечки крај. У приповеткама насталим пре рата највише су га занимали сиромашни сељаци, сањари и просјаци, деца, скитнице и надничари, о којима је причао језиком пуним бриге и разумевања. Ти његови јунаци су свет заборављених, усамљених и одбачених људи који безгласно тугују због зла коме не могу и не умеју да се супроставе.
Добар део његовог стваралаштва у прози хумористично је интонирао.
Хумор се налази у природи и менталитету његових јунака, који и у најтежим животним тренуцима знају да сачувају ведрину духа и насмеју се сопственој невољу.
Откривао је ситне људске мане и недостатке, па се тако десило да је о мирним временима приповедао с тугом, а о ратним – ведро и насмејано.
Дела, којима је завредео и чланство у Српској академији наука и уметности и Академији наука и уметности Босне и Херцеговине, преведена су на руски, енглески, француски, немачки, украјински, пољски, чешки, бугарски, словеначки и мађарски језик.
Цео радни и животни век након Другог светског рата Бранко Ћопић је провео у Београду, али је врло често путовао по Југославији и европским државама.
Иако је припадао народноослободилачком покрету, као човек великог образовања, осећаја за правду и праведност, критички је гледао на стварност.
Као једно од најпознатијих таквих дела била је „Јеретичка прича” због које је касније трпео велике ударе тадашње комунистичке партије на власти, државних органа, па и самих колега.
Таквих прогона било је много, па је историчар књижевности Ратко Пековић то сабрао у књигу „Суданије Бранку Ћопићу” која сведочи о проблемима са којима је писац био суочен не само у књижевном животу.
Претпоставља се да су ти прогони и немирење са стварношћу другачијом од оне за коју се борио били главни разлог самоубиства великог писца.
Танјуг