– Дивно је што се Жанка враћа у своје јато, где јој је и место. Трагично је што се тако дуго чекало на рехабилитацију Жанке Стокић, која замало да буде стрељана. Ово што се догодило после толико деценија охрабрује. Нисам веровала да ће се то икада догодити, јер се такве ствари стављају у фиоке. Рехабилитација је важна за ово време, да се уметност ослободи од утицаја политике. Глумац је у жрвњу између власти и слободе. Жанкина рехабилитација може да значи да се неће провући неки догађаји и људи који мисле да ће их заобићи правда. Жанка је платила животом то што су јој урадили. И, када је Бојан Ступица успео да се избори да јој буде укинута пресуда, она је умрла. Није дочекала да се врати на сцену. Није имала снаге да се суочи са публиком, животом – каже Ружица Сокић.
Жанка Стокић је остала запамћена као непревазиђена госпођа министарка и синоним за глумца који је требало да се избори за стил, начин глуме, укус...
– Била је боем, волела је да се коцка, а због специфичног начина живота оболела је од шећерне болести. Жанка је особа која је имала персоналност, шарм, велику слободу. О њој ми је много причао Павле Богатинчевић. Била је изузетно духовита. Усрећивала је људе у тешким временима за бедну новчану надокнаду. Волела је глуму, била радост живота, делила са људима све недаће и на крају такав мач да баце на њу! Готово да човек не поверује – прича Ружица Сокић која, играјући своју представу „Жанка” која прати последњи дан живота Жанке Стокић, већ 74. пут на свој начин преживљава све трауме своје јунакиње. Аутор комада је Миодраг Илић, а редитељ Славенко Салетовић.
Комад „Жанка” написан је на основу аутентичних књига, а Ружица Сокић тврди да њен лик захтева тоталну идентификацију.
– Имала сам ретку шансу да испричам причу која је најважнија за глумца. То је споменик глумцу и несрећној професији која носи нешто што је најтеже за људско биће, а то је зависност. Око случаја Жанке и њене егзекуције било је много личног, много зла међу колегама који нису могли да досегну једну Жанку или Ацу Цветковића. О томе су ми причали Виктор Старчић, Марко Маринковић, Јован Гец. Позориште је уметност која је најближа животу, његово огледало, а глумац је специфично срећно и несрећно биће. Жанка је прошла све у позоришту, својим талентом се уздигла. Цена је била огромна: није имама среће у приватном животу, предавала се потпуно глуми. Хтела је да буде жива у инат болу – закључује Ружица Сокић.
Борка Требјешанин
Нушићева глумица
Живана Жанка Стокић рођена је 24. јануара 1887. године у Раброву код Зајечара. Већ са 14 година удала се за једног зајечарског кројача, али је ускоро „побегла” са позоришном трупом Љубомира Рајачића Чупе. Муж је први пут батинама вратио кући, али је други пут узео у заштиту глумац Аца Гавриловић који је, касније, постао њена велика љубав. Прекретница у њеном уметничком животу десила се августа 1911. године када ју је приметио Милан Грол. Месец дана касније, примљена је за привременог члана Народног позоришта у Београду, а убрзо је постала његов стални члан. Остварила је изузетан репертоар, а посебно је позната по тумачењу Нушићевих јунакиња Сарке, Јулишке, Мице, Живке, госпође Спасић. Познато је и да је пишући „Госпођу министарку” Бранислав Нушић мислио баш на Жанку Стокић.
На слици: Бранислав Нушић и Жанка Стокић