Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM
Бивши председник Србије Милан Милутиновић ослобођен је данас пред Хашким трибуналом свих тачака оптужнице за злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратовања на Косову 1999. године.
Судско веће је, међутим, у првој пресуди за злочине почињене над косовским Албанцима, прогласило кривим осталу петорицу српских политичких, војних и полицијских функционера и на по 22 године осудило бившег потпредседника владе СРЈ Николу Шаиновића, команданта Треће армије ВЈ, генерала ВЈ Небојшу Павковића и начелника МУП-а за Косово и Метохију, генерала полиције Сретена Лукића.
Бивши начелник Генералштаба ВЈ, генерал Драгољуб Ојданић, и командант Приштинског корпуса и начелник штаба Треће армије, генерал Владимир Лазаревић, осуђени су на по 15 година затвора.
Претресно веће је закључило да су Шаиновић, Павковић и Лукић криви по свим тачкама оптужнице, док су Ојданић и Лазаревић криви за помагање и подржавање депортације и присилног премештања албанског становништва са Косова, а ослобођени су кривице за убиства, прогоне и кршење закона и обичаја ратовања.
Анализирајући доказе изведене током суђења, Претресно веће је закључило да је постојала широко распрострањена кампања насиља усмерена против цивилног албанског становништва на Косову током бомбардовања које је НАТО спровео против СРЈ.
Ту кампању су спроводиле снаге војске и МУП-а под контролом власти СРЈ и Србије, које су одговорне за масовна протеривања цивила косовских Албанаца из њихових домова, као и за убиства, сексуално злостављање и намерног уништавање џамија, наведено је у пресуди.
„Намерне активности тих снага током поменуте кампање проузроковале су одлазак најмање 700.000 косовских Албанаца с Косова у кратком временском периоду од краја марта до почетка јуна 1999. године”, изјавио је у судници председавајући судија Ијан Бономи.
Претресно веће је закључило да су ови злочини почињени током спровођења удруженог злочиначког подухвата који је имао за циљ да се „насиљем и терором значајан број косовских Албанаца истера из својих домова и преко границе како би државне власти одржале контролу над Косовом”.
У пресуди је наведено да Милутиновић није допринео удруженом заједничком подухвату и да није имао директну контролу над ВЈ, која је била савезна институција и над којом је стварну команду имао председник СРЈ Слободан Милошевић.
Судско веће је констатовало да су Шаиновић, Павковић и Лукић значајно допринели удруженом злочиначком подухвату и да су намеравали да присилно раселе велики део албанског становништва с Косова и промене етничку равнотежу покрајине ради успостављања државне контроле над Косовом.
Шаиновић, као лични изасланик председника СРЈ за Косово, био је „један од најближих и најповерљивијих сарадника Милошевића”, учествовао је у раду Заједничке команде, основане средином 1998. године ради координисања акција снага ВЈ и МУП-а и имао је важну улогу у издавању наређења снагама ВЈ и МУП-а, наведено је у пресуди.
„Он је био моћан званичник у влади СРЈ, који је не само саопштавао информације Милошевићу и преносио Милошевићева упутства онима који су били на Косову, него је имао и велики утицај на догађаје у тој покрајини и овлашћења да доноси одлуке, рекао је судија Бономи.
Павковић је, према наводима из пресуде, имао де јуре и де факто контролу над подређеним јединицама и учествовао је у раду Заједничке команде, играо је главну улогу у планирању и спровођењу акција на Косову, а 1998. године је предњачио у предлозима тих акција, од којих је Милошевић многе прихватио.
Судије су, такође, констатовале да је Павковић знао за употребу несразмерне и насумичне силе и за кривична дела која су снаге ВЈ починиле на Косову, али да понекад о томе није подносио извештаје надређенима.
Лукић је учествовао на састанцима Заједничке команде и био де факто командант снага МУП-а на Косову од половине 1998. до јуна 1999. Он је био спона између дејстава МУП-а на терену на Косову и опште политике и планова Београда.
Судско веће је закључило да је Лукић знао за кажњиво понашање припадника МУП-а, али, према мишљењу судија, није био умешан у прикривање злочина тајним одношењем тела жртава с Косова.
Генерал Ојданић је имао највиши положај у ВЈ и био је подређен једино Врховном савету одбране (ВСО). Судско веће је закључило да је Ојданић командовао свим јединицама ВЈ и тесно сарађивао с Милошевићем, као и да је учествовао у раду Заједничке команде.
Лазаревић је имао контролу над подређеним јединицама, учестовао је у планирању и спровођењу здружених операција ВЈ и МУП-а и знао је за злочине, наведено је у образложењу пресуде.
Претресно веће је, међутим, закључило да он није учествовао у доношењу политичких одлука, које су доношене у Београду.
Осуђени ће остати у притвору Хашког трибунала док се не одреди где ће служити остатак казне, а сваком од њих биће урачунато време већ проведено у притвору.
Шаиновић и Ојданић су пребачени у притвор Хашког трибунала 2002. године, Милутиновић 2003, а Павковић, Лазаревић и Лукић 2005. године.
Претресно веће је позвало тужилаштво и одбрану да поднесу евентуалне поднеске по овом питању у року од 14 дана.
Суђење у предмету Милутиновић и други било је једно од најобимнијих и најкомплекснијих пред Хашким трибуналом. Суђење је почело 10. јула 2006, а завршено 27. августа 2008. године. Током суђења, Веће је саслушало усмена сведочења укупно 235 сведока, и уврстило у спис 4.300 доказних предмета.
Сва шесторица оптужених су се изјаснили да нису криви ни по једној тачки оптужнице.
Тужилаштво је у завршној речи тражило да оптужени буду осуђени на казне од 20 година до доживотног затвора, док је одбрана тврдила да нема доказа за њихову кривицу и затражила је да буду ослобођени.
Агенције
ПРОЧИТАЈТЕ КОМЕНТАРЕ
ЈОШ КОМЕНТАРА