У поменутом извештају СЗО стоји да је време распада муниције тог типа око 500 година. Излагање алфа честицама из овакве муниције дешава се искључиво када се унесе у тело, удисањем, гутањем или кроз отворене ране. Постоје мишљења да осиромашени уранијум може оштетити ћелије плућа и повећати могућност јављања рака плућа, наводе експерти СЗО. Лоше функционисање бубрега такође је једна од последица, мада постоје мишљења да је то излечиво, а код ветерана Заливског рата наводно нису примећени негативни ефекти осиромашеног уранијума на бубреге.
Истраживачи су разговарали с великим бројем запослених у разним медицинским установама (војне и друге болнице, институти за јавно здравље, породилишта, онколошке лабораторије), у више градова широм Косова. Утврђено је да статистика о узроцима посета лекарима, узроцима смрти и болестима није вођена (осим кад се радило о заразним болестима), или није вођена на систематичан начин и уз коришћење компјутера. Опште узев, „подаци о раку су непотпуни и нема механизама који би искључили двоструко бројање случајева”.
„Ниједан закључак не може се извући из тих података о промени учесталости рака међу становништвом”, тврди се у извештају. Мисија СЗО је осудила непотребне спекулације око могућих ризика по здравље, који, „како се до сада дало закључити, нису присутни или су минимални”.
Главни закључци су следећи: осиромашени уранијум је за око 40 одсто мање радиоактиван од обичног, а студије научника и лекара нису утврдиле везу између излагања дејству овог уранијума и настанка рака, урођених абнормалности или озбиљних токсичних хемијских последица на органе. Неки научници, каже се у извештају, сматрају да постоји потреба за већим, независним истраживањима, а не оним које је наручила војска, како би се то гледиште потврдило. Највероватније је да су војници, и то они који су се нашли на месту напада, односно припадници Војске Југославије, били ти који су удисали уранијум и његове оксиде, из прашине и дима. Мисија „није примила било какве податке да су цивили били подвргнути ваздушним нападима муницијом са осиромашеним уранијумом” – општа популација „највероватније се није сусрела са овим начином преношења осиромашеног уранијума, или, у најгорем случају, само у веома изолованим ситуацијама”. Наводи се и да су „последице по здравље, излагања осиромашеном уранијуму које нису вероватне и можда и не постоје, много мање у поређењу са узроцима смрти или онеспособљености које изазивају други чиниоци, као што су присуство олова или саобраћајне несреће”.
Т. Бојковић