Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Додељујући прошле среде у „Театру 78” награду групи „Avelanche” у финалу СВУРФ-а, урбаном фестивалу са више од 500 младих музичара, глумаца и сликара општине Савски венац, Звонимир Ђукић се бираним речима вратио у дане својих почетака и подсетио на значај губитка Николе Караклајића. Можда окупљени основци и средњошколци, јер само млади људи верују да је цео живот леп и сви људи добри, и нису најбоље разумели о каквом то човеку Ђуле говори, али је тужно да то нису схватили ни челници Радио Београда, коме је Никола подарио цео радни век. Заузврат, није му приређена комеморација, нити упућена званична реч на сахрани!
Тај неколегијалан, нецивилизацијски, на крају крајева нељудски гест носи поруку: Ваља умрети када си на власти или у врхунцу славе. Касније си - у животу и у смрти - нико! Никола је мимо било које политичке наклоности, уз каријеру врхунског шахисте и „озбиљног новинара”, изабрао да буде мисионар бит музике и рокенрола кад је то носило дозу опасности. Из те мисије изнедрио је небројене младе диск-џокеје, водитеље, новинаре и све рок музичаре Југославије у периоду 1962-1982.
Такав човек званично је прескочен у кући чијем је угледу и значају непроцењиво допринео. У данима кад су корисници јавног сервиса осуђени да гледају понижавајуће седнице назови народне скупштине и дозирају се гадостима из Хага, било би одвише очекивати мало људскости према утемељивачима медијских вредности.

Величина институције се огледа, између осталог, и у односу према својим пионирима. Џаба дигитални програми и самохвалоспеви о историји и садашњости кад малолитражне сујете нису у стању да испоштују ствараоца који је направио најслушаније радијске и важне ТВ емисије. Подвиг Николе Караклајића доказ је да су бајке могуће у сваком времену. Над нашим духовним животом отворио је етар пун чаролија. На тој висини моја генерација никад није била.
Смрт човека који је оставио макадам ондашње стварности и кренуо аутопутем ка будућности, избегао патогена складишта догме да би младост повео ка просторима сна где не постоје ни путеви ни стазе, показује да истинске београдске легенде више живе у сећањима номада широм света него у свести својих наследника. Као оне беле и црвене руже на његовом одру из Ванкувера, Франкфурта, Лондона, Перта... Рођен у Небојшиној, школован на Топчидерском брду, дипломирао на Студентском тргу, радио у срцу града, становао на Булбулдеру, сахрањен на Новом гробљу. Славу Београда и земље знањем и господством, учтивошћу и уљудношћу, проносио целим светом. Недовољно за поштовање данашње медијске бирократије.
Ко је Петар Поповић
Процитајте Коментаре