Додељујући прошле среде у „Театру 78” награду групи „Avelanche” у финалу СВУРФ-а, урбаном фестивалу са више од 500 младих музичара, глумаца и сликара општине Савски венац, Звонимир Ђукић се бираним речима вратио у дане својих почетака и подсетио на значај губитка Николе Караклајића. Можда окупљени основци и средњошколци, јер само млади људи верују да је цео живот леп и сви људи добри, и нису најбоље разумели о каквом то човеку Ђуле говори, али је тужно да то нису схватили ни челници Радио Београда, коме је Никола подарио цео радни век. Заузврат, није му приређена комеморација, нити упућена званична реч на сахрани!
Тај неколегијалан, нецивилизацијски, на крају крајева нељудски гест носи поруку: Ваља умрети када си на власти или у врхунцу славе. Касније си - у животу и у смрти - нико! Никола је мимо било које политичке наклоности, уз каријеру врхунског шахисте и „озбиљног новинара”, изабрао да буде мисионар бит музике и рокенрола кад је то носило дозу опасности. Из те мисије изнедрио је небројене младе диск-џокеје, водитеље, новинаре и све рок музичаре Југославије у периоду 1962-1982.
Такав човек званично је прескочен у кући чијем је угледу и значају непроцењиво допринео. У данима кад су корисници јавног сервиса осуђени да гледају понижавајуће седнице назови народне скупштине и дозирају се гадостима из Хага, било би одвише очекивати мало људскости према утемељивачима медијских вредности.