Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Обележена 202. годишњица ослобођења Београдске вароши у Првом српском устанку. У име града Београда цвеће је на споменик Карађорђу положио Зоран Алимпић.
"Овај датум је веома значајан за историју Београда, јер представља ослобођење престонице после вишевековног робовања под Турцима и обнову српске државности, а Карађорђе и његови устаници направили су подвиг освајањем Београдске тврђаве", рекао је Алимпић који је у име града Београда положио цвеће на споменик Карађорђу.
Цвеће су на споменик Карађорђу на Светосавском тргу положили и представници Задужбинског друштва "Први српски устанак".
Мали подсетник
Карађорђе Петровић је одмах по почетку устанка кренуо на Београд, али је тек две и по године касније успео да га заузме, 12. децембра 1806. године. Са свега 35 топова и напречац скупљеном војском, више умешношћу појединаца, 13. децембра 1806. године освојена је Београдска варош.
Најхрабрије чете Милоја Петровића Конде и Узун Мирка Апостоловића прешли су зидине између Видин и Сава капије, побили стражу и отворили врата устаницима. У исто време Васа Чарапић, командант Грочанске нахије, извршио је јуриш на Стамбол капију после чега је заузета варош. Сам Васа Чарапић је том приликом погинуо. По броју ангажованих снага и по значају, тај подухват представља највећу битку у Првом српском устанку.
Устаници су у вароши затекли велики ратни плен, а Турци су се затворили у градску тврђаву на Калемегдану. Београдски заповедник Сулејман-паша није могао дуго да издржи опсаду, па је почетком јануара 1807. године заузета и београдска тврђава.
У борби за ослобођење Београда учествовало је дванаест хиљада устаника и добровољаца.
Београд су Срби држали све до слома устанка, 1813. године и за то време град је био престоница устаничке Србије. Ослобађање Београдске вароши од Турака догодило се на Светог Андрију Првозваног, што ће постати крсна слава династије Карађорђевић.

Први српски устанак је био устанак Срба у Београдском пашалуку против Турака у периоду од 14. фебруара 1804. до 7. октобра 1813. године.
Устанак је подигнут под вођством Ђорђа Петровића Карађорђа, који је од почетка имао за циљ ослобађање Београда.
Тајни збор у Орашцу
Почетак Устанка у Шумадији означава тајни збор у Орашцу одржан на Сретење, на месту званом Марићевића јаруга.
Дошло је до договора виђених представника нахија из централне Шумадије: крагујевачке, рудничке и београдске нахије, као и појединаца из смедеревске и јагодинске нахије.
За вођу устанка изабран је Ђорђе Петровић-Карађорђе, од познатијих људи били су присутни орашачки кнез Марко Савић, кораћички Вићентије Петровић, тополски Матија Јовчић, Марко Катић из Рогаче, трговци Теодосије Марићевић, Милутин Савић Гарашанин, прота Атанасије Антонијевић, хајдуци Станоје Главаш, Вуле Илић Коларац, Вељко Петровић и други.
После завршеног збора, још истог поподнева запаљен је турски хан у Орашцу, а ханxије и сејмени побијени или растерани. Овакве акције настављене су и у селима: Раниловићу, Тополи и Жабарима, као и наредних дана у другим селима.
Турци убрзо шаљу представнике на разговор са Карађорђем и устаницима, али су они били неуспешни. Устанак се преноси и на околину Београда, посавску кнежину и смедеревску нахију. Ширењем устанка долази и до, неуспешних, покушаја дахија да смире народ.
Већ 19. априла Карађорђе је стигао "под Београд", прво у Ритопек, а затим у Раковицу, Ресник, Пећане и Остружницу. Остружница постаје Главни устанички војни стан. Дахијска власт била је укинута у десет нахија Београдског пашалука. Дахије су доживеле војни крах. Београд је био под опсадом.
У устанку су се нарочито истакли: Јаков Ненадовић, прота Матија Ненадовић, Јанко Катић, Сима Марковић, Миленко Стојковић, Петар Добрњац, Станоје Главаш и други.
Иванковац, Мишар и Делиград
Војни успеси настављени су и у наредним годинама. Нарочито је био важан бој код Иванковца августа 1805. године, у коме је потучено 5000 војника нишког паше кога је Порта послала на устанике.
Порта је у почетку подржавала борбу против дахија, али није пристајала на захтеве Срба да им се признају повластице из времена кнежинске аутономије.
Две велике победе у биткама на Мишару и Делиграду из 1806., као и освајање Београда крајем те године, довели су до ослобођења великог дела Србије.
Крајем 1806. године ослобођен је Београд, а 1807. године ратне операције пренете су и на околну турску територију. Удружена српско-турска војска нанела је тешке поразе Турцима на Штубику и Малајници.
Мир у Букурешту
Рат између Турске и Србије који је настављен 1809. године, завршио се миром у Букурешту 1812. године. Србима је обећан известан степен аутономије у границама османлијског царства, што устаници нису прихватили. Турци, међутим, користе заузетост Русије због Наполеонове инвазије, те 1813. поново нападају Србију и успостављају своју власт.
Уведене су велике контрибуције, повећан је пораз, уведени су преки судови.
Године 1813. Београд и друга утврђена места падају под османлијску власт. Многе старешине устанка, па и Карађорђе беже у Аустрију. Устанак је обновљен 1815. године.
Упоредо са војним успесима, приступило се и стварању и организацији државе. Већ 1805. дошло је до поделе власти између старешинске скупштине, Правитељствујушчег совјета српског и врховног вожда-Карађорђа.
Старешинску скупштину чиниле су војне и цивилне старешине и припадници имућнијих слојева. Били су надлежни за војна и политичка питања у односу на Порту, као и за финансијска питања. Врховни вожд као наследни вожд и председник Правитељствујушчег совјета, који се бавио свим питањима устаничке државне власти.
Промене су се одразиле и на економско и друштвено уређење: укинут је спахијски систем, а сељаци су ослобођени дажбина. Настаје грађански слој.
Неминовно долази и до културно-просветног развоја. У Београду је већ 1808. отворена Велика школа.
Устанак је довео до фундаменталних, цивилизацијских промена Србије.
РТС-Оаза