Поред кризе у федералној, конзервативној влади и прекидања седнице Парламента до 27. јануара, један од најнепосреднијих повода био је изузетно лош снимак обраћања Стефана Диона телевизијском гледалишту. Уместо да буде пандан говору премијера Стивена Харпера, лоше сачињен снимак никако није убедио јавност да Дион и његова странка могу бити озбиљна алтернатива. Готово одмах је све гласније тражена Дионова смена, а кандидати су већ били познати - Доминик Лебланк, Боб Реј и Мајкл Игнатиеф.
Када је Стефан Дион најавио да ће се повући са места лидера Либералне странке чим буде изабран његов наследник, и да ће то бити пре Божићних празника, одлучено је да избор привременог лидера обави клуб посланика и сенатора. Код симпатизера Боба Реја, међутим, јавила се дилема да ли пристати на ову убрзану процедуру и дати легитимитет клубу посланицика и сенатора, са укупно 135 чланова, јер они представљају чланове странке из свега једне четвртине изборних округа у земљи.
У свом саопштењу Дион каже да је, због новонасталих околности, потребно да се пре наставка рада Парламента на челу странке нађе нови лидер, што је он подржава и предлаже чланству и посланичком клубу. Он наглашава да и у овој прилици, као и до сада, жели да уради оно што је најбоље за земљу и странку, посебно у тренутку када су радна места и пензије у опасности. После избора 14. октобра, Дион је најавио да ће остати на челу странке све док не буде изабран његов наследник, који ће бити ефикасна опозиција влади Стивена Харпера.
Затим је Доминик Лебланк, један од кандидата, одустао је од надметања за Дионовог наследника и најавио да ће подржати Мајкла Игнатиефа.
Дан након одустајања Лебланка, повлачење из трке за лидерску позицију у странки објавио и Боб Реј, чиме је практично био отворен пут да Мајкл Игнатиеф постане лидер странке по скраћеном поступку, на састанку клуба посланика и сенатора. Испоставило се да је тај емотивни скуп означен као нови подстицај јединства и новог времена за странку, на челу са новим лидером.
Очекује се да ће избор бити потврђен на страначкој конвенцији у мају месецу. Уколико неко жели да буде конкуренција Игнатиефу на страначкој конвенцији, мораће да пријави своју номинацију до 27. фебруара. Ако нема противкандидата, скупштини ће потврдити његов избор и он бити устоличен за новог лидера Либералне странке.
Реј је, на конференцији за штампу на којој је објавио повлачење, истакао да ће Игнатиеф бити сјајан премијер.
На свом веб-сајту, Игнатиеф се, приметивши да се ради о поступку који потенцира јединство странке у овим веома осетљивим временима, са своје стране захвалио свом пријатељу и колеги Реју на подршци, уз признање за живот посвећен служењу народу.
Одустајање двојице кандидата пренело је поруку да је у овом тренутку од изузетног значаја да странка буде јединствена. Лебланк је чак приметио да за дванаест година, колико је он на Парламент Хилу, странка никада није била тако уједињена.
Неколико представника Либералне странке нагласило је да ће судбина коалиције између либерала и НДП-а зависити од премијера Стивена Харпера. Доминик Лебланк стиче утисак да су сви спремни за изјашњавање о поверењу у јануару, али и за изборе, или пак сарадњу са Харпером, уколико је искрено позивао на давање сугестија за буџет, предвиђен за 27. јануар.
Испитивање јавног мњења које је урадио Канадијен Прес Харис Десима, показује да већина грађани не верују да коалиција има бољу перспективу са Мајклом Игнатиефом, него са Стефаном Дионом. Такође, 51 одсто испитаних грађана сматра да би Харпер требало да остане на функцији првог човека федералне владе.
Ко је Мајкл Игнатиеф?
Неки сматрају да је Игнатиеф познатији ван граница Канаде, него у самој земљи. Његова породица потиче из Русије, где му је деда по оцу био у министар образовања у влади за време цара Николаја ИИ, али он је рођен у Торонту, 12. маја 1947. године.
Течно говори енглески, француски и руски језик.
Студирао је на универзитетима у Торонту, Оксфорду и Харварду, где је и докторирао. Предавао је на Харварду, Кембриџу, Оксфорду и Лондону, да би августа 2005. године дошао у Торонто да предаје на овдашњем Универзитету. Следеће године улази у политику, кандидујући се за федералног посланика, а потом и за лидера странке.
Написао је 16 књига, које се баве национализмом, модерним начином ратовања и људским правима, а за књигу породичних мемоара из 1987. године, Руски албум, Тхе Руссиан Албум, добио је награду Генералног гувернера и био је у најужем избору за Букерову награду. Између осталих, написао је и Виртуелни рат: Косово и после, из 2000. године, где је дао студију НАТО бомбардовања Косова, за шта је добио награду Џорџ Орвел, као и Лака империја: Стварање нације у Босни, Косову, Авганистану, из 2003. године.
На балканске просторе му је смештен и роман Чарли Џонс у пламену, који је прича о искусном ратном дописнику коме се живот мења доласком на ратом растурени Балкан.
Ожењен је Жужаном Жохар и има двоје деце из првом брака, Теа и Софију.
Новине
Ауторска права Радио Оаза 2026