«Ја сам Србин». Лице мог саговорника као да је ударила јануарска кошава на сред панчевачког моста, без обзира што покушава да прикрије изненађење. Као да сам рекао «Имам туберкулозу», или још горе сиду. Фали само оно “склоните децу на сигурно”.
Суд из Хага не мора да се мучи око мог хапшења и пребацивања у Хаг. Моја истрага се води и овде сваког дана. Мени се суди за Милошевића, Караџића, Младића, за сарајевске и дубровачке гранате, за Сребреницу… за све оно што је вечерњи тв дневник могао да испросипа предходних година по домовима западних крајева Европе.
Гледајући се у огледало покушавам да утврдим да не личим на Бернард Анри Левјевог Србина са масном брадом и косом, са бубуљичавим лицем и крволочним погледом, са кољачком камом у зубима.
Ја сам онај Србин што је „за длаку” избегао турски јатаган на Косову, швапски бајонет 1914-сте, Хитлерове штуке 1940-те, Јасеновац 1942-ге, Титов “вишегодишњи одмор” на Голом Отоку.
Туђман замало да ме стигне у Книну. Торба коју сам носио на глави напуштајући Сарајево ме је спасила од задњег Изетбеговићевог „поздрава“. За непуних пет минута сам избегао да будем “колатерална” жртва једног “хирурга”, Ф16, прелазећи мост на Морави покрај мог села. Месецима сам шетао Београдом надајући се бољим временима.