„Без језика, без културе, без посла, без игде ичега – то је наша судбина.” Жалили су се јер су им годинама закидане и смањиване државне субвенције, без чега би се утопили у германском мору.
Број Лужичких Срба стално се смањује. У време Вајмарске републике (1920–1930) Лужичких Срба је било 250.000, четири пута више него сада. Под нацистичким режимом, у време Хитлера, масовно су прогањани и уништавани.
У Источној Немачкој (НДР) после Другог светског рата само су формално уважавани, као туристичке лутке, бирачи потребни ондашњој влади Валтера Улбрихта, имали су културни дом у Дрездену, свој лист и језик Лужичких Срба је у покрајини, у местима где живе, важио као службени језик. Понемчавање је форсирано на сваком кораку.
Данас Лужичке Србе у савезном парламенту, Бундестагу у Берлину, заступа само један посланик – Марија Михалк (ЦДУ), 49-годишња пословођа у привреди. У дебатама у Бундестагу њен глас се ретко или скоро никако не чује.
Михалк је име словенског корена. Познавао сам једну породицу Михалк, посетио је у Дрездену пре више година (у време НДР). Љубазно су ме примили, разговарали – на немачком – и нису помињали презиме лужичкосрпског корена.
Име Лужичких Срба први пут су давнашњи историчари забележили 632. године у Фредегеровој хроници. Лужички Срби су први дали називе градова које су одонда насељавали. Дрјеждзен је првобитно име града који се данас зове Дрезден. Будишинје понемчен у Бауцен, Липск у Лајпциг, Каменец у Кемниц, река Шпреја у Шпре. Први назив су дали и данашњој метрополи – Брљин, по блатњавим барама у околини, што је доцније претворено у Берлин.
Писац Јуриј Брезан је национални литерата и хроничар Лужичких Срба током протеклог столећа. Објавио је више од 20 књига о Лужичким Србима на лужичкосрпском језику. Сретали смо се више пута у Берлину, а 1947. године и на градилишту Омладинске пруге Шамац – Сарајево, где је дошао са групом студената.
Дугогодишњи сарадник, стенограф, „Политике” Сава Вујић дуго је проучавао живот и историју Лужичких Срба, објавио књигу 1998. „Северни Срби” (не)заборављени народ – Етникум који преживи сваку пропаст”.
Данас је Станислав Тилих председник владе у покрајини која је притиснута многим проблемима, нарочито због продорног утицаја неонациста који су четврта политичка странка (са 9,2 одсто гласова добијених на изборима 2004. године). Ови остаци прошлости су агресивно оријентисани против националне мањине и против странаца уопште.
Економски положај Лужичких Срба се деценијама погоршава. Потиснути су, сабијени у аграрно неповољно, мочварно земљиште, а индустријски и рударски комбинати се проширују на њихов рачун, гасе њихове сеоске насеобине, расељавају их. После демонстрација Лужичких Срба у Берлину писао сам давнашњем познанику и колеги у Будишину, очекујући препис из „сорбског” листа о тамошњим неприликама, о условима под којима данас живе лужички Срби. Одговор никада није стигао.
Божидар Дикић