Ђогин је одгајан у Бањској. Тамо у бескрајним равницама Косова, трениран је по свим правилима тренаже тог доба, храњен и тимарен најбоље, трчао са најбољим коњима, учествовао у импровизованим двобојима витезова.
Бановић Страхиња је, кажу, највећи дуелиста немањићке Србије. Тај страшни и дивни јунак нашег епа, наш Ахил, носилац нашег етоса, над чијом судбином и лепотом карактера засузи око једног Гетеа, није никад изгубио двобој. Онај најславнији, који се одиграо на Голеч планини са Влах-Алијом, ушао је у песму, као двобој са најдубљом етичком основом: то је била борба за част, не за славу. Да савлада тог силног потурчењака (јер има доказа да је Влах-Алија исламизирани Младен Моравац) помогао му је и његов коњ Ђогин. 'Има коња Ђога од мегдана, што га данас у Србина нема, у Србина, нити у Турчина.' Ђогин је знао све што треба да зна један коњ у таквим приликама. 'Соко Ђого паде на колена изнад њега копље прелетело.'
Колико је Ђогин био добар коњ, најбоље говоре речи једног Турчина, који је добро познавао Страхињу и његовог коња: 'Твоме Ђогу и твоме јунаштву, свуд су броди где год дођеш води!'
Бановић Страхиња је погинуо на Косову, као и остали српски јунаци. Легенда каже да је био тешко рањен и да га је његов Ђогин изнео са попришта и галопом понео у Бањску. Али, кад је осетио да му је у седлу умро господар, стао је, три пута зарзао, а онда лаганим ходом кренуо према двору славнога ратника. Коњ је стрепео да му са леђа не падне на земљу мртав човек. Такав коњски инстикт има природу људске памети. Тек трећег дана после косовске битке Ђогин је стигао у Бањску, с мртвим Страхињом на леђима. С чуђењем и великом жалошћу слуге су дочекале мртвог господара.
Бановић Страхиња је једини српски јунак који је умро у седлу свога коња. Та чињеница је добила митолошко значење у предању. Нити је било паметнијег коња, нити бољег јунака. Кад је рангирао косовске јунаке, народни певач је Бановић Страхињу ставио испред свих других па чак и Срђе Злопоглеђе. Оно што је Страхињи приписано није приписано ни Хомеровом Ахилу. Тај српски Ахил је имао и српског Букефала.
Легенда још каже да је Ђогин једне ноћи, тајно, после сахране великог бана напустио Бањску и отишао у Голеч планину (није разјашњено како је и ко га је одрешио у коњушници). Кажу да су га многи чобани и ловци годинама виђали како у зору, кад се дели дан од ноћи, галопом трчи с краја на крај Газиместана. Многи верују да тај сјајни коњ и данас трчи Косовом. Престаће, кажу, да трчи тек онда, кад Срби успоставе своје царство и њиме завладају људи слични Бановић Страхињи и онима који леже на Газиместану. Дотле, Ђогин ће трчати сваког јутра. Јадни коњ! Колико ли векова још има да трчи? 
Никола Девур
Илустрација - Светислав Арсић