Не памтим публику да излази с неког концерта тако располућених осећања као неку ноћ када је 11.500 сведока напуштало „Арену” после екстраваганце Емира Кустурица & „The No Smoking Orchestra”. Било је одушевљених, равнодушних, било је збуњених, али и згрожених. Још од „Доли Бел” Кустурица није обична појава у нашој култури нити је др Неле од плоче „Das ist Walter” само певач једне рокенрол групе. Заједнички именитељи су им - емотивно, неочекивано и тешко поновљиво. Да није тако, Емир не би био један од највећих које историја филма има, нити би „шеф раје” запосео толики део нашег интимног пејсажа.
Жеља да нам подаре концерт за Дан републике (јасно Југославије, бог да јој душу прости) очигледно се подударила са амбицијом лидера „Оркестра” да се овдашњој публици покаже зашто је ТНСО толико неодољив у 40 земаља где је свирао и тријумфовао. И одакле стижу унисоне еуфоричне критике.
Они су изашли на сцену да нам потврде своју ауторску и артистичку величину, а гро публике дошло да се баш на тај дан осете добро уз песме које им нешто значе и у атмосфери какву „Забрањено пушење” увек гарантује. Куста и Неле су велики јер све виде и чују другачије и пре нас обичних. Али тај монументални перформанс невичној публици доноси збуњеност. Одвојени од цркве и догме шоу-бизниса, ТНСО су битна појава антиглобалистичког музичког покрета у свету, али за нас (поготово ако се макар мало зову „Забрањено пушење”) представљају део заоставштине које нисмо спремни да се одрекнемо. Њима је досадно (и неисплативо) да су наши, нама нису неопходни кад нису довољно наши.