Но, бојим се да злочин у Сребреници не може бити посматран само у досадашњем стереотипном поимању учесника у том трагичном догађају: евентуалног скривања генерала Ратка Младића у Србији, холандске одговорности што није одбрањена зона под заштитом УН и војске Републике Српске која је ушла у Сребреницу, одвојила жене и децу од мушкараца и извршила егзекуцију над тим мушкарцима. Шта је било претходних година приликом оружаних акција муслиманске војске из те заштићене зоне УН, није тема овог текста.
Тема овог текста јесте: да ли су западне тајне службе знале шта се спрема цивилима у Сребреници, да ли су намерно прећутале информације о предстојећем нападу на ту енклаву како би на преговорима у Дејтону, који су потом уследили, извукли политичку корист. Неко би можда рекао да је то чисти цинизам. Можда, али је историја светских тајних служби препуна управо таквих цинизама.
Дакле, је ли неко унутар НАТО-а свесно гурнуо холандски батаљон у немогућу мисију и онда знајући шта ће се догодити Холанђане једноставно оставио на цедилу? И сада, када Холанђани за све то не могу директно и јавно да оптуже своје драге савезнике у НАТО-у за све је крива Србија. И, наравно, генерал Ратко Младић, јер илузорно је очекивати од било које тајне службе на Западу да ће потврдити да се знало шта се спрема у Сребреници. Сви ће то са индигнацијом одбити.
Садашњи генерални секретар НАТО-а Јап де Хоп Схефер, као министар одбране Холандије у децембру 2002. године, изјавио је како су „НАТО савезници оставили његове снаге на цедилу када су српске трупе ушле у Сребреницу”. Износећи доказе пред парламентарном комисијом он је бранио одлуку о предаји Сребренице рекавши да је француски командант УН одбио да пружи ваздушну подршку слабо опремљеном холандском батаљону и да су се британске снаге понашале на исти начин када су се исте године повукле из Жепе. После те изјаве Јап де Хоп Схефер више никада није говорио тако, јер убрзо је постао оно што је и данас.
Истина је да су Холанђани од првог дана распоређивања у Сребреници 1993. године били доста скептични у односу на задатак који су добили. Генерал Ари ван Влис касније је рекао: „Као мала земља отишли смо на најпроблематичнију локацију. Залетели смо се”. Командант холандског батаљона Том Кареманс обећавао је муслиманима у Сребреници ваздушну заштиту НАТО-а. Командант снага УН француски генерал Бернар Жанвије наредио је 9. јула 1995. Холанђанима да током ноћи заузму „позицију блокирања” на јужној ивици града. За акцију је био задужен потпуковник Харм де Јонге, а Кареманс је блокаду ојачао са шест оклопних транспортера и 50 војника. Војно гледано, потез није имао неког смисла, али то је била политичка замка да се зауставе Срби под претњом ваздушних напада НАТО-а. Заправо, генерал Жанвије упозорава Младића на ту могућност, а Каремансу шаље факс у којем му обећава додатну помоћ.
Срби су напали 10. јула ујутро, Холанђани су као знак упозорења припуцали у ваздух, а Срби су њихове положаје једноставно заобишли. Де Јонге шаље Жанвијеу позив за хитну ваздушну подршку, Жанвије је прво некоме телефонирао и онда отказао подршку. Тадашњи начелник штаба снага УН у Сарајеву холандски генерал Кес Николаи касније је изјавио да није могао да схвати одлуку француског генерала.
„Ова позиција холандског батаљона требало је да привуче ватру српских снага. То је и учинила, и ништа више”, рекао је он касније.
Без обзира на генерала Младића, Холанђани би већ једном требало да се запитају ко их је и зашто од њихових савезника у Сребреници извргнуо не само војном поразу већ и националној бламажи. Ако већ тада нису били спремни да буду светски играчи, сада је непотребно да сами себи додељују улогу моралних судија. И тужилаца. Фини посао, ако можете да га добијете.
У међувремену, ми и даље чекамо да будемо признати као достојни Европе и пуштени у њу...
Мирослав Лазански
Kоментари