Каспи истиче да није добро да комеморативна свечаност буде расцепкана на три дела. Боље је да буде на једном месту са снажном поруком да нисмо заборавили оне који су дали живот за слободу.
Прошло је деведесет година откако је завршен Први светски рат у којем се борило 74 милиона војника. Примирје потписано 11. новембра 1918. године у специјалном вагону маршала Фердинанда Фоша, код градића Компиењ, није доживело 9,5 милиона војника, а 21 милион је рањен на фронтовима од Севереног мора до Турске. И Француска је платила скупу цену овог рата. Од 8,5 милиона мобилисаних, крај рата није дочекало 1.370.000 војника, а 4.950.000 је рањено.
Овај стравичан биланс ни после девет деценија не може никог да оставити равнодушним. Али, некадашњи ратни противници у два светска рата, поучени болним искуством, у међувремену су постали и највећи савезници у изградњи уједињене Европе. Најбољи симбол да прошлост не сме да оптерећује будућност су две огромне заставе које се једна поред друге вијоре испод Тријумфалне капије: француска тробојка и плава са жутим звездицама.
Комеморативним свечаностима у Паризу на којима се обележава Дан примирја присуствује и педесетак потомака солунаца, окупљених у Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова до 1918. године. Они већ традиционално, на позив француске асоцијације „Меморијал Источног фронта 1916–1918”, долазе сваког 11. новембра у Париз.
Иако надомак Париза, у градићу Тие, постоји наше војничко гробље где је сахрањено више од 700 наших ратника, као сведочанство српско-француског пријатељства искованог током Првог светског рата, значај Солунског фронта у Француској последњих година се умањује.
„У Војном музеју у Паризу из поставке о Првом светском рату још пре неколико година уклоњен је део изложбе који говори о Источном фронту, како Французи зову Солунски фронт”, каже Драгољуб Јуришић, председник Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године.
Допринос Србије која је из тог рата изашла без четвртине становништва у париском Војном музеју није ни споменут. На два спрата огромног здања на Тргу Инвалида детаљно је обрађен рат по годинама од 1914. до 1918. У „Соби маршала Фоша” непрестано се емитује потресан кратак филм како је 1918. године дошло до склапања примирја. Али Источном, односно Солунском фронту посвећено је тек неколико секунди у којима се каже да је генерал Франше Д’Епере приморао Бугарску на капитулацију 21. септембра. Ни речи више о славној епопеји српске војске и пробоју Солунског фронта.У Француској више нема живих учесника Првог светског рата који би могли још да сведоче о овој крвавој ратној драми. Последњи француски војник, Лазар Понтичели (110), иначе италијански емигрант, умро је 12. марта ове године. Жива су још четири учесника Првог светског рата, тројица Британаца и један Американац: Хенри Алингам (112), Хари Печ (110), Клод Чоулс (107) и Френк Баклс (107).
Миленко Пешић
Ћосић: Сачувајмо слободарску традицију
У Централном дому Војске Србије, у организацији Републичког одбораСавеза потомака ратника Србије 1912–1920 године, јуче је одржана академија поводом деведесете годишњице пробоја Солунског фронта, ослобођењаСрбије и завршетка Првог светског рата.
Љубомир Марковић, председник Републичког одбора овог савеза, подсетио је окупљене на повод, узроке, етапе, ужасе, али и славне српске генерале и битке Великог рата у коме је погинуло, рањено или од епидемија и глади умрло више од 37 милиона људи.
– Централне силе водиле су агресиван и неправедан рат, у коме је највеће жртве поднео наш народ, за који је тадашњи амерички председник Вудро Вилсон рекао да је најхрабрији и најзаслужнији за победу. Прекретница у рату је био пробој Солунског фронта – сукоб је тиме скраћен за годину дана. Ваља изучавати прошлост да би се боље судило о будућности – рекао је Марковић.
Он је након тога уручио највише признање Савеза академику Добрици Ћосићу, „човеку који је својим капиталним делима задужио нацију”, и замолио га да постане почасни члан Савеза.– У данашње време пометње значајно је да сачувамо нашу слободарску традицију, идентитет и етос који су подједнако угрожени од унутрашњих и спољашњих непријатеља. Свет је очигледно на једној великој прекретници: отаџбина, национални идентитет и вредности које су се некада подразумевале су у питању. Говори се о смени вредности, о заборављању прошлости у име будућности, као и то да Срби треба да се одрекну и дела суверенитета ради неког бољег живота. Нисам присталица тога, али сам свестан тога да у данашње време морамо да се мењамо. Ипак, у тој промени никако не смемо да изгубимо себе, о чему брине и ваша организација – рекао је Ћосић.
Признање Савеза потомака ратника Србије 1912–1920. између осталих добили су и песникиња Даринка Вучинић, драмски уметник Мирослав Јозић, који у последње време с великим успехом глуми војводу Живојина Мишића у адаптацијама романа „Време смрти” Добрице Ћосића, група „Свитање”, која већ пет година негује традиционалну српску музику, као и аранђеловачко културно-уметничко друштво „Електропорцелан”. Милорад Ђурић, председник новобеоградске подружнице Савеза, извео је композицију посвећену Јанису Јанулису, крфском сељаку који је у Првом светском рату уступио своју њиву да би се на њој сахранили пали српски борци. 
Т. Бојковић
На слици - Вечни пламен на гробу незнаног јунака испод Тријумфалне капије (Фото М. Пешић)