Неће баш увек деловати, али у великој већини случајева хоће. На ову вежбу указало је једно једноставно истраживање, када су испитаници замољени да у устима држе оловку док гледају цртане филмове, и то у оном положају који мишиће лица намешта у осмех. Они су сви те цртане филмове оценили као смешније него друга група испитаника која их је посматрала без оловке. Разлог за то је следећи: кад сте нерасположени, ваш мозак аутоматски шаље сигнал мишићима лица да се наместе у израз који означава нерасположење, а када сте расположени, мозак шаље сигнал за осмех - а важи и обрнуто - израз лица ће послати сигнал о расположењу у мозак. А изразом лица може се и свесно управљати. Дакле, без обзира на расположење, осмех на лице - и расположење вам се аутоматски бар у некој мери поправи, и на ствари почнете да гледате с ведрије стране.
Још једна корисна вежба јесте да практикујете објашњавање успеха и неуспеха онако како то чине оптимисти. Наиме, истраживања показују да ваше расположење не одређује толико оно што се десило, већ како ви на то гледате. Рецимо, оптимиста установи да не може, упркос читању објашњења, да "прокљуви" како користити неки програм; закључиће да је или објашњење недовољно јасно, или је програм мало компликованији, или једноставно има лош дан па ништа не капира. Оптимиста узрок неуспеха тражи ван себе (непрецизна објашњења), локализује неуспех (тај један програм), и неуспех сматра временски ограниченим (лош дан), док би песимиста себе сматрао неспособним, генерализовао би проблем на неуспешног на свим пољима, и временски не би ограничио неуспех већ би себе сматрао трајно неспособним да било шта схвати. Када нешто добро уради, оптимиста ће похвалити себе са, рецимо: "Вечера је добро испала јер умем добро да кувам", док би песимиста рекао: "Вечера је успела, мора да је мој срећан дан". Уколико наведете себе да о успесима и неуспесима размишљате на начин оптимисте (а можете себе редовно опоменути да је то добар начин размишљања), временом ће се и ваш оптимизам развити.
Ивана Милаковић