Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

У плејади славних српских коња, Јабучило, коњ Војводе Момчила, по много чему, заузима прво место. То је у Срба, као у Хелена Пегаз, једини митолошки коњ са крилима, која се виде, 'која Јабучило свакод дана, у зору, пушта себи до копита'. И, то је, хронолошки, први опевани коњ у Српској епској поезији.
Историјски Војвода Момчило је живео у доба Стевана Дечанског, и његовог сина цара Душана. Зна се да је учествовао у боју, против Бугара, код града Велбужда (Ћустендил). Кажу да је, врло успешно, тада командовао једним делом српске лаке коњице, остали подаци, што се историје тиче о томе славном војводи и јунаку, су спорни и магловити. Историја не зна за његове дворе у Пирлитору, на Дурмитору. Напротив! Историчари, неки од њих, не сви, тврде да је Пирлитор био, неко време, дворац Вукашина Мрњавчевића.
Али, народни певач и легенда тај град Пирлитор, именују Момчиловим. А, легенда, често, уме бити истинита. Зато, пођимо од истинитог мита о првом, Српском, славном, и још, уз то, крилатом коњу Јабучилу. Прича каже да је Јабучила ождребила једна Момчилова кобила, коју је опасао крилати коњ на Дурмиторском језеру. Наиме, на ливади око језера пасле су многобројне Војводове кобиле, које је ноћу изашавши из језера опасивао тај крилати коњ. Но, како коју кобилу опаше, каже прича, он би је ударао ногама у трбух да се изјалови и не ождреби крилата коња.

Али, једне ноћ, дође Момчило са својим слугама на језеро, донесе бубњеве и таламбасе, сакрије се у џбуње и сачека да крилати коњ изађе из воде и оплоди једну кобилу. Те ноћи пред зору чудни коњ изађе из језера и опаше Момчилову најбољу кобилу, па, кад хтеде да сиђе са ње, Момчило, са слугама, удари у бубњеве и тламбасе те се коњ поплаши и утече у језеро. кобила остате ждребна, и после годину дана, ождреби Јабучила, белог крилатог коња, који се , касније, прославио у разним биткама са својим господарем, Војводом Момчилом.
Али, не лези враже, Срби су митски народ, који не може без издаје ни у својим митовима. Ово је прича о једном коњу, о издаји једне жене. Ћуд је женска смијешна работа, каже славни песник. Смешна и крвава, додајемо ми. Жена Војводе Момчила, Видосава, издаде свог мужа, сјајног и племенитог човека, племића, витеза, јунака, српскох Херкула. Умисли да га замени са једним жгољавком, журом, Вукашином краљем, који је без круне, личио на неког Момчиловог пажа. Та страшна жена, 'куја Видосава', како је назива народни певач, та српска Медеја и леди Магбет, у свом емотивном хаосу пожели да буде краљица, 'да преде свилу на златно вретено'. Превари се па склопи уроту против Војводе Момчила, заједно са журом 'Вукашином'. Једне кобне ноћи наврати мужа да јој ода тајну о Јабучилу, свом крилатом коњу, који само у зору 'попушта крила до копита'. И лукава жена наредне ноћи, пред свануће, спали крила коњу свога мужа. Онеспособи српског Пегаза, на подмукао начин, носећи, при том, грех кроз потоње векове, никад се не оправши у памћењу народа.
А 'жура Вукашин' похита из свог Скадра да једног несрећног дана нападне Војводу Момчила и његову браћу на Дурмиторском језеру, далеко од града и градске одбране. 'Ви удрте војсци по крајима, ја ћу тући војску по сриједи', рече тада Војвода својој браћи, па загази у Вукашинову ордију. Српски Херкул се храбро борио све до тренутка док није угледао девет враних коња, 'а на њима брата ни једнога'. Тада је малаксао и хтео да га Јабучило, узлетевши, крилима понесе према његовом Пирлитору. Али, коњ, његов Јабучило, није више могао да лети јер су му крила била спаљена. Момчило је пешке, себи, кроз непријатељску војску, прокрчио пут до градских зидина. Али, и ту га је сачекала жена, већ излуђена у свом злочину, и спречила његов улазак у град: сабљом је пресекла платно с којим се он пењао 'граду уз бедеме'. И тако погину Војвода Момчило, каже легенда, али ништа даље не каже о његовом коњу, крилатоме Јабучилу. Прича стаје на пола пута, јер од ужаса пред злочином не може да се заврши. Јабучило, српски Пегаз, веле, стоји и данас на оном месту где га је оставио његов господар: чека да му поново нарасту крила и одлети у бистре воде Дурмиторског језера, за својим оцем, који га, многи верују, посећује сваке ноћи и лечи. Ваљда ће, једном, Срби престати да издају, да убијају једни друге, па ће и њиховом Пегазу поново моћи да израсту крила. 
Никола Девур