Али, јесење заседање Сабора заказано за 11. новембар не може одмах постати и изборно. Неопходно је прво да епископи уваже овакву одлуку патријарха Павла. Зато постоји оправдана могућност да поједини епископи не поверују у аутентичност такве молбе за повлачењем, због сумњи да је изнуђена.
Тако да је могуће да владике затраже да се формира посебна саборска комисија у којој би били чланови Светог синода са циљем да патријарх у њиховом присуству потврди намеру да се пензионише. Прихватањем патријархове молбе редовни сабор би требало да се закључи и распише изборни. Иако Устав СПЦ предвиђа могућност да то буде у року од три месеца, сасвим је извесно да ће избори бити расписани готово у истом дану.
Патријарх се није појављивао више од годину дана у јавности, а на ВМА је примљен 13. новембра прошле године. Како се сазнаје, у последње време заведена је ригорозна контрола и нико без одобрења Светог синода није могао да посети поглавара српске цркве. Патријарх се за време свог боравка у болници ниједном није обратио јавности. Поједине поруке Његове светости су до народа стизале посредним путем, као што је било у случају када је Косово 19. фебруара прогласило независност, преко митрополита Амфилохија. У међувремену је Свети синод објављивао кратка саопштења конзилијума лекара са ВМА у којима се каже да је патријарх свестан да комуницира, уредно прима терапију и да већи дан проводи седећи. Многи верници се на разним интернет форумима питају: ако је патријарх свестан и комуницира, зашто се барем накратко не обрати јавности, макар путем ТВ камера?
Да у целој причи око патријарховог повлачења има много нејасноћа и недоследности говори и то да Свети синод није обзнанио када је поглавар СПЦ поднео ту молбу члановима Светог синода. Шпекулације појединих медија да је то било 12. октобра нису баш уверљиве. Тог дана три члана Синода су била у иностранству: митрополит Амфилохије и епископ бихаћко-петровачки на сабору у Истанбулу, а епископ жички Хризостом у Аустралији. Ако је патријарх оставку поднео још 6. октобра као што се незванично прича, онда се поставља питање због чега је црква толико дуго о томе ћутала.
Може се поставити и питање зашто је митрополит Амфилохије у четвртак увече новинарима на Сајму књига избегао да да јасан одговор да ли постоји патријархова оставка.
О патријарховом повлачењу митрополит црногорско-приморски је поручио како је од „свих тврдњи и изјава најтрезвеније и најтачније оно што је рекао епископ нишки Иринеј”. А епископ нишки Иринеј је у среду агенцији Бета најавио да патријарх Павле размишља о евентуалном повлачењу:
„Међутим, патријарх је сада у једној другој ситуацији, у 94. години и прилично везан за постељу. Ја верујем да он размишља о повлачењу. Ствар је Сабора да ли ће то прихватити или ће донети одлуку да буде патријарх док је жив.
Амфилохије: Епископ Павле није желео да буде патријарх
Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки, за 44. поглавара СПЦ изабран је 1. децембра 1990. Од свих епископа једини који истински није желео да буде патријарх био је Његова светост патријарх српски Павле, писао је митрополит Амфилохије.
Обраћајући се изборном Сабору, новоизабрани патријарх Павле је рекао: „Моје снаге су слабе, то ви сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је Он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој Цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена”.
Устоличен је 2. децембра 1990. године у Саборној цркви у Београду, а по древној пракси тек 22. маја 1994. године у историјски трон пећких патријарха у Пећкој патријаршији.
Патријарх Павле је као Гојко Стојчевић рођен 11. септембра 1914. године у славонском селу Кућанци код Доњег Михољца. Рано је остао без родитеља. О себи је сам говорио да је као мали био „врло слабачак”, па су му једном чак и свећу запалили мислећи да је умро.
Нижу гимназију завршио је у Тузли, а вишу у Београду. Уследило је после школовање на Богословији у Сарајеву, и Богословски факултет у Београду.
За време Другог светског рата радио је једно време као вероучитељ у Бањи Ковиљачи у дому за децу избеглу из Босне. Спасавајући једно дете да се не удави у Дрини у августу 1944. године, Гојко се разболео и добио туберкулозу. Лекари су му рекли да му је остало три месеца живота. Прихватили су га монаси у манастиру Вујан. Борећи се молитвом против опаке болести, ипак се исцелио. У знак захвалности Богу што му је подарио здравље, Гојко је изрезбарио један крст који се и данас чува у манастиру Вујан.
После периода искушеништва замонашен је у манастиру Благовештење 1948. године и добио је име Павле. Све до 1955. године, у времену жестоке борбе комуниста против цркве, монах Павле је провео у манастиру Рача. Постдипломске студије на Богословском факултету у Атини похађао је од 1955. до 1957. године, када је изабран за епископа рашко-призренског. Као архијереј на Косову и Метохији провео је скоро 34 године.
М. Пешић
Прочитајте коментаре