На аудицији је примљен у Драмски студио Радио Београда где је и започела његова популарност у емисији "Весело вече".
У богатом уметничком опусу остварио је око 200 улога у позоришту, на радију, телевизији и филму.
Најшира публика га памти првенствено по ликовима из хумористичко-сатиричних ТВ серија тандема Ђукић-Новак.
Прва је била још 1959. године - "Сервисна станица" у којој је играо лик кувара Јордана.
Уследили су "Музеј воштаних фигура", "Сачулатац", "Људи и папагаји"...
Незаборавне улоге остварио је и у серијама других аутора - "Љубав на сеоски начин", "Камионџије", "Врућ ветар", "Бољи живот".
Био је оличење и појам смеха без обзира на конкретну ролу и дуго времена непревазиђена звезда 'малих екрана'.
Специјално за њега Ђукић је креирао главни лик у чувеној позоришној представи, а касније и филму "Бог је умро узалуд".
Паралелно је, од 1951. године, радио у Хумористичком позоришту (сада Позориште на Теразијама), где је постављена антологијска комедија Драгутина Добричанина "Заједнички стан".
Чкаља је у лику Пепија добијао салве аплауза на отвореној сцени на гостовањима широм земље, а касније је снимљена и ТВ верзија.
Слободан Селенић писао је о њему као глумцу големог комичарског дара и мајсторске лежерности, а Владимир Стаменковић истицао је његов директан емоционални контакт са гледалиштем.
Добио је и Стеријину награду, мада тек 1975. године, за улогу у сетној комедији "Случај шампиона" Радомира Смиљанића.
Снимио је и 20 играних фимова међу којима су најпознатији "Пут око света" и "Силом отац", оба по комедијама Бранислава Нушића у режији Соје Јовановић.
Од 1976. године био је у статусу слободног уметника. Радио-телевизија Србије доделила му је 1995. награду за животно дело.
Последње године провео је тихо, у кругу породице, али се јавно ангажовао подржавајући демократске снаге у предизборној кампањи у јесен 2000. године.
РТС