Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Мислим да сам имао десет година када сам први пут видео покретне слике. На галерији задружног дома у мом селу, као рашрафљени круњач за кукуруз, вршљао је покретни биоскопски пројектор на фитиљ. Скоро ошишани до главе, јер коса боље расте ако се чешће шиша на нуларицу, ја и моји другови сељачки синови – задивљени и без трептаја – гледали смо Гарија Купера у филму „Јахали су на запад”. Запањени и у страху, без гласа смо крили очи и повијали главе увек када би се топот америчке коњице помешао са крицима индијанских ономатопеја, да нас разјарени коњи протагониста правде не би погазили. Да не би директно са платна из пустоши прерије ујахали у хладну салетину задружног дома, коју само за Светог Саву греје велико кубе у ћошку и догрева врућа ракија коју из топлих тестија сипају наши очеви. Уплашени и уз вриску залежемо испод расклиматаних столица, док правда не учини своје, док Гари Купер не задене за појас свој колт, док у леву руку стрелом погођен заставник Куперове регименте, игноришући бол, десном не забоде заставу са звездицама насред спаљеног индијанског села.
Онда аплаудирамо из све снаге, срећни и радосни што правда побеђује. Као зле и лоше, више од Индијанаца само смо мрзели четнике који су, необазирући се што нам је окупатор узео слободу, јели гибаницу, силовали младе партизанке и ревносно сарађивали са фашистима, у филмовима које смо затим редовно гледали, најчешће око Дана Републике, рођендана друга Тита и других празника НОБ-а.

Дакле, као десетогодишњи дечак и невини гледалац филма „Јахали су на запад”, први пут сам учествовао у превари. У дечачке ошишане главе, чисте и розикасте као недозреле лубенице, утувљена нам је прва лаж о добрим и лошим момцима, о слободи која се осваја тако што се другима бесомучно отима, о америчкој правди иза које остаје пустош, о праву да јачи и силнији одлучи како ћемо да живимо, ком Богу ћемо се молити ишта ћемо да кувамо за недељни ручак. Као вакцинисани пилићи, убрзано и успешно смо се примили на причу.
Били смо голобраде пубертетлије што се код содаџија, који су на сеоским саборима продавали клакере и оранжаде, распитују за „кока колу”. Кад смо зајмили фармерице „супер-рифле” за прве љубавне састанке били смо бубуљичави средњошколци, са амбицијама да сви личимо на Дока Холидеја или Вајата Ерпа. Без обзира на то што смо расли и стасали под комунистичким кишобраном чија дршка је била забодена у Кремљу, нико није помишљао да се чешља као Чапајев. Са мудро смишљеном бајком давно пре Си-Ен-Ена, да тамо, веома далеко, преко огромне воде постоји велика држава правде и слободе – успављиване су многе генерације, опседнуте илузијом америчког сна. Ни као студенти нисмо разумели од чега је тако млада умрла Мерилин Монро, а још мање за шта се Американци боре у Вијетнаму.
Тек када смо видели Де Нира у „Ловцу на јелене” – почели смо да се освешћујемо, или још тачније, почело је да нам бива јасно да дуван није једино зло које нам је дошло са те стране света.
Кад смо код Де Нира, лепо је било видети, макар по мом суду, највећег филмског глумца на свету како у Њујорку седи са нашим председником Тадићем. Нисам видео шта су пили, али сам видео да су се искрено осмехивали. И сам сам из те струке паумем да препознам кад неко фолира. Сваки Србин се тог тренутка осећао важно и лепо. Де Ниро је искрено и најлепше говорио о српском народу, о Ђоковићу, свом боравку уСрбији, пре много година, кад је био млад. Рекао је да ће поново доћи у Београд. Боже, једва чекам тај дан. Када „Ловац на јелене”, који је у међувремену постао синоним америчке савести и покајања, буде крочио на српску земљу – у свој својој грандиозности и једноставности, као велики човек добре воље и широког осмеха – сви они који носе амерички пасош, кога нису ни показивали док су ногом отварали врата Србије, с предлозима чије је одбијање било кажњиво – биће постиђени. Поготово они чије би биографије биле непознате да нису постали „важни на кило”, због ко зна колико тона бомби изручених на Србију.
Тешко ми је да нађем одговор на питање: због чега нисмо по вољи Американцима? Шта им то смета у нашој стварности, а шта би да промене у српској историји? Чиме смо се то замерили најмоћнијој земљи која је ових дана убризгала седам стотина милијарди долара у свој грипозни џиновски финансијски организам? Због чега тако силни искаљују свој бес над Србима и ударају рампу сваком покушају наше државе да мирним, цивилизованом и демократским средствима докажемо свету да имамо право на живот, и на Косово, на којем су многи манастири и српске светиње неколико стотина година старије од њихових сједињених држава?
Ако је Милошевић гурнуо на ивицу амбиса српски народ у доброј мери због тога што, усвојој крутости и надмености без покрића, није умео са Холбруком – да ли је истина да су нас Шиптари посрамили у рату и победили за дипломатским столом само због тога што нисмо имали лепшег Србина од Хашима Тачија, који би задовољио одоцнелу похоту једне моћне америчке леди, чије име нећу да кажем, а која је давно пре, као дете, летовала у Врњачкој Бањи?
Шта данас треба да уради Србија? Шта треба да чини најмлађи дипломата, наш министар Вук, међу вуковима светске дипломатије који се рукују по пола сата и сликају своје порцуланске зубе, пре него што било шта проговоре? Шта више и шта још треба да уради наш председник Борис, упоран, достојанствен и макар најлепши од свих који су гапоследњих недеља гледали, а верујем и слушали како на српском језику говори у мермерној сали Уједињених нација?
Уз дужно поштовање према неспорним вредностима и тековинама слободе мисли и говора које проповеда Америка – верујем да себи не дајем превелики и незаслужени значај, те ваљда немам разлога да стрепим да ћу некада, када будем стао у ред за америчку визу, због овде реченог, да будем одбијен. Ако се то деси – ништа за то. Де Ниро је ионако најавио да долази у Србију.
Радош Бајић