Иако је једини политичар од утицаја који је каријеру започео још у време „комунистичке номенклатуре” и представља прави феномен по дужини опстанка на власти, ипак у његовој политичкој биографији, исписиваној у штампи у безброј наврата, доминира друга црта: способност аутотрансформације и слалома, од случаја до случаја.
Ево, и на примеру српске јужне покрајине. Колико у јануару, тврдио је да „Црној Гори не припада место барјактара у признавању независности Косова”, да би већ у јулу рекао да она треба да следи свој национални интерес, „а не да препознаје интерес других, макар они били веома блиски, па и најближи суседи”.
У политичку орбиту избачен је као „јуноша” у „тројцу” познатом као „млади, лепи и паметни” (уз Светозара Маровића и Момира Булатовића). Са Булатовићем, кумом и најближим сарадником, разишао се 1997. године, након бурног расцепа у владајућем ДПС-у. И са Слободаном Милошевићем био је најпре савезник, да би потом, када се заложио за признавање резултата локалних избора у Србији 1996. године на којима је победила опозиција, постао његов љути политички противник, а миљеник Запада.
Не само сараднике, мењао је и своје ставове. У првој половини деведесетих, говорио је „били смо нападнути од стране хрватске војске”, а 2000. упутио је „најискреније извињење” грађанима Хрватске, посебно Дубровника, за све што су им „нанели Црногорци током кампање 1991. године коју је водио Београд”.
Ни кад је реч о СЦГ није се увек на исти начин оглашавао: 2004, да је примена Београдског споразума обезбедила „да спласну тензије између Србије и Црне Горе”, а непуних годину и по касније, да „губимо време и због тога желимо независност”.
Једино је у негирању оптужби из истраге тужилаштва италијанског града Барија, да је био на челу групе која је између 1997. и 2000. године, захваљујући кријумчарењу цигарета између Црне Горе и Италије, зарадила више десетина милиона евра, био доследан, тврдећи да су „све то лажи”. Занимљиво је и да је јавности преношено да је Ђукановић, између два премијерска мандата, за нешто мање од годину и по дана, зарадио грдне паре. Називајући га „чаробњаком”, медији су преносили да је финансијским трансакцијама у Првој црногорској банци, са братом Ацом, зарадио чак „неколико десетина милиона евра” и постао власник пет фирми.
Би­ља­на Чпајак­