Црна Гора и Македонија су се повиновале диктату из Вашингтона и учиниле то дан после одлучивања у Генералној скупштини УН, што је толико јасна порука САД упућена Србији и међународном праву, на које толико рачунамо, да јаснија и не може бити. И још упућена преко поштара, првих комшија.
Није ово баш најбоља тема за питање односа морала и права у међународним и међудржавним односима, сасвим је јасно да неке мале државе копирају велике као овце у стаду. Оне немају ни своју анализу, ни своју политику, целокупна спољна и безбедносна политика састоји се у великом прилагођавању и скоро побожном веровању да чланство у ЕУ и НАТО аутоматски, само по себи, решава све економске, безбедносне и етничке проблеме, сада и у будућности.
Виртуелна стварност, дакле, још функционише, проблеме ствара она права стварност. Сложно и заједничко саопштење Подгорице и Скопља, дан после одлуке о захтеву Србије по питању Косова у Генералној скупштини УН, само доприноси јединству у глупости, а не у разноликости, односно то је очита негација самосталности тих држава. Зар није управо у интересу малих земаља да снажно потврде систем норми УН и међународног права, као и да кажу „не“ онима који глупо и тријумфално уништавају тај систем на штету целог света? Јер, криза око Косова није само регионална, већ је и европска и светска.
Живимо у ауторитарној епохи, све до 8. августа ове године били смо на путу ка једној јединој светској економији, једном једином концепту демократије, људских права и безбедности. Колико је све то изопачило морал и мишљење доносилаца одлука на Западу? Колико је велика цивилизацијска грешка западног света у односу на Србију када је Косово у питању?
Вашингтон није сачекао ни 48 сати од одлучивања на Ист Риверу да би приморао Подгорицу и Скопље да признају Приштину. Исувише мишића, а премало интелекта и срца. Уместо европеизације Балкана, добијамо балканизацију Европе. Америка је, заправо, највише понизила Црну Гору и Македонију, с тиме што је то у случају Црне Горе и крађа историје. Иако нисам сигуран колико у тој крађи историје учествује тамошња политичка елита и „бизнисмени“. Проблем Косова створиле су, наравно, стране у сукобу, али су погрешни западни потези последњих година сигурно и друга половина одговорности за ту трагедију. Јер, резултат таквог „посредовања“ на Косову јесте све друго само не демократско друштво.
Да ли се ова бламажа могла избећи? Можда. Знало се већ дуже време да је Подгорица под великим притиском због Косова. Оним круговима који у Подгорици одлучују о томе, а који имају разне економске и друге интересе у Србији, могло се на време шапнути да постоји опасност да остану без свега тога. И да оно што ће евентуално добити од Вашингтона неће надоместити оно што ће изгубити у Србији. Под условом да таква математика стоји. Како је Владимир Путин решио ствар у Чеченији? Тако што је Чеченима који послују и живе у Русији наложио да утичу на оне доле у Чеченији „да не праве глупости“. Иначе, ништа од „послића“.
Ако је Србији било стало да Црна Гора не призна Косово, онда се морало на време учинити много више од јавног надања и живљења у нади да до тога неће доћи.
А не да госпођа Анка буде протерана. Вежбамо државну озбиљност на њој. Није јуначки.
Мирослав Лазански
Прочитајте коментаре