Пекара у Кларку ради само петком и суботом, а тада цело двориште замирише на хлеб са грожђицама или хлеб од банана. За 50 центи у пекари се радозналим купцима нуди и ручно исцртана мапа са продавница у Кларку.
Преко пута пекаре, продају се производи од коже. Унутра, са плафона висе закачени кожни каишеви и амови за коње. У углу седи брадати старац за старом машином за обраду коже којој је одавно место у музеју. Љубазно се осмехује, али, као и сви остали Амиши, фотографисање не дозвољава - из религиозних разлога.
Амиши су анабаптисти. Немају цркве а религиозне службе држе у кућама. На немачком разговарају унутар породице, док се с енглеским први пут сусрећу тек у школи.
Једина су заједница у САД којој је дозвољено само основно образовање. У скромним школским зградама које се састоје од само једне просторије, децу подучава млада неудата жена. У учионици нема струје, а током зиме је загрева само стара пећ на дрва.
Са 16 година млади Амиши имају право да оду у свет и искусе слободу живота, пошто још увек нису крштени и не подлежу строгим правилима. Овај обичај назива се „румспринга“, у преводу - трчање наоколо. Тада они излазе са друштвом, пију алкохол, посећују журке и носе џинс. Сврха овог обичаја је да млади прво добровољно пристану на кршење, а самим тим и поштовање строгих правила. Иако нико не би очекивао, али 80 до 90 одсто амишких тинејџера врати се амишком начину живота.
- Ипак, тинејџери у Кларку не иду ван ове заједнице - каже Лидија Бортрагер, шваља. Она шије крпаре на машини које су давно користиле наше баке и прабаке, покрећући је притиском на педале.
У брак се ступа са 18 година. Партнери се стидљиво бирају на недељним окупљанима након религиозних служби. Породице су многобројне, често са по десеторо деце, јер су деца за Амише божји дар. Амишима у Кларку нису страна ни венчања између рођака из другог и трећег колена, па деца често болују од генетских болести, попут хемофилије. Амиши такође не вакцинишу своју децу, а лекара посећују само када имају неке озбиљне тегобе. Новац за болничке рачуне прикупља се два пута годишње током религиозних обреда и тај фонд користе сви припадници заједнице, зависно од потребе.
Земљу обрађују ралом и плугом које вуку коњи, јер тракторе сматрају „непотребним луксузом цивилизације“. Поред земљорадње, врсни су и у изради дрвеног намештаја. Машине на којима праве намештај раде на керозин или дрва. Амишки намештај је од пуног дрвета и надалеко је познат и цењен због своје аутентичности, једноставности и квалитета.
Честер Гингерич седи у малом изложбеном салону намештаја. Иза је радионица из које извирују главе двојице младића.
- Где је Србија? - пита Честер заинтересовано, и брзо наставља:
- Да ли је то близу Румуније у Европи? Знате, код куће имам велики глобус...
Честер каже да никад није напустио Кларк јер ту, како каже, има све што му је потребно. Уз скромно држање, тих говор и једноставно облачење, типичан је представник амишке заједнице.
Дошли из Швајцарске у САД у 18. веку
Амиши су у САД дошли у 18. веку из Швајцарске, тражећи верску толеранцију и плодну земљу. Од тада их се око 227.000 населило у 22 америчке државе и Канаду. Најбројнија амишка заједница је у Пенсилванији. У Мисурију их живи око 4.000, а стопа природног прираштаја у овој заједници на годишњем нивоу износи 3,5 одсто, што их чини групом која се најбрже увећава у САД. Добили су име по водећем свештенику Јакобу Аману у 17. веку.
Ивана Цветковић