Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

„Нека ме сви забораве! То ми је свеједно! Али ће ми тешко пасти ако ме моји Срби забораве!”
Неколико дана пре него што је преминула пре пола века, 24. септембра 1958, ове речи је изговорила леди Лејла Пеџет (рођена 1881), енглеска племкиња, велика српска добротворка, пожртвована болничарка у време Првог светског рата, која је после Другог светског рата Србима, сада политичким избеглицама, широм отворила врата свог имања и више од четрдесет одаја замка „Варен хауз”.
Како је написао Коста Ст. Павловић годину дана после њене смрти, „леди Пеџет је у свом животу имала три љубави: љубав за птицама, љубав за цвећем и љубав за Србима”.
Као супруга британског посланика у Србији, сер Рафа Пеџета, млада леди Пеџет је стигла у Београд 1910. године. У Првом балканском рату леди Пеџет се одмах посветила бризи о другима, постала је једна од првих добровољних болничарки у војним болницама у Београду. Уз бригу за рањене, њена свакодневица су постали и рибање подова или изношење окрвављеног рубља. Поновило се то и у Другом балканском рату, после кога се са супругом, коме је у Београду 1913. престала служба, вратила у Лондон.

Када је букнуо Први светски рат, после битака на Церу и Колубари, у новембру 1914. године, леди Пеџет се с великом британском санитетском мисијом и санитетским материјалом, преко Солуна, обрела у Скопљу. Борећи се пожртвовано против тифуса у скопској војној болници, у марту 1915. и сама је оболела од ове опаке болести, као једна од последњих жртава епидемије. Лебдећи између живота и смрти, леди Пеџет је ипак прездравила и у мају отпутовала на опоравак у Швајцарску.
Вратила се у Скопље већ у јулу, опет је управљала болницом, а када се српска војска повукла, остала је у том граду, сада под бугарским окупатором, уз рањенике који нису могли да се евакуишу. Одбила је захтеве свог мужа и старог оца да са српском војском одступи преко Албаније.
Када су последњи рањеници напустили скопску болницу, у фебруару 1916. године, леди Пеџет се вратила у Енглеску. Скрасила се на свом имању недалеко од Лондона, где је у огромном парку неговала цвеће и хранила птице.
Свакако је пратила победоносни поход српске војске и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, али се у својој скромности и повучености, чак стидљивости, није наметала оданим пријатељима. Случај је хтео да на њен 53. рођендан, 9. октобра 1934. године, у атентату у Марсељу погине краљ Александар Карађорђевић. Дошла је у Београд на сахрану монарха, после чега се опет повукла у тишину свог имања, да би током Другог светског рата у својој кући отворила велику болницу, уздржавајући се од било каквих коментара ратне ситуације у Југославији.
А онда је, у миру, пошто је рат окончан, њено имање постало средиште окупљања српских политичких избеглица. „Ја сам уз оне који претпостављају изгнанство сужањству. Њима је моја кућа отворена”, рекла је у некој прилици леди Пеџет, дајући све од себе да помогне знаним и незнаним из „њене Србије”. Помогла је Милошу Црњанском да добије енглеско држављанство, осим што је извесно време и становао у њеном замку. У свом доброчинитељству леди Пеџет је дала пресудну новчану помоћ за уређењу Српске цркве и Српског клуба у Лондону, а у цркви Светог Саве подигла је бронзану плочу генералу Михаиловићу.
Коста Ст. Павловић пише да је „на Србе потрошила сву своју готовину, продала је кућу у којој је одрасла, век вековала, за коју су биле везане толике успомене, отуђила је парк који је толико волела, цвеће које је неговала, птице које је зором свакодневно хранила, али је својим Србима претходно приредила опроштајно вече, примила их је последњи пут и угостила како је само она умела”.
Недуго затим, леди Пеџет је преминула, притиснута пред крај живота једино мишљу да ли ће је њени Срби заборавити.
Ваљда се то није догодило.
Слободан Кљакић