Иако се Русији није свидела одлука Клинтонове администрације да чланство НАТО прошири  на неколико свеже независних држава, та политика уродила је плодом делом и јер је Запад поштовао руску резерве око чланства Грузије и Украјине у тој организацији.
Русија је, истовремено, озбиљно сарађивала са НАТО у процесу распада бивше Југославије. Тек 1998. године, када се стање на Косову погоршало, почеле су да се развијају разлике између Русије и НАТО на Балкану. 
То је на неки начин, било неизбежно, јер Слободан Милошевић није имао намеру да обнови аутономију, коју је Косову одузео 1989. године. Како се амерички став радикализовао, Русија је могла да види да ће НАТО интервенисати, те да ће се Косово отцепити од Србије, због чега се и дистанцирала од политике Запада.
Без обзира на претходну сарадњу и међусобно поштовање, председник Џорџ Буш и потпредседник Дик Чејни све су време желели да се Грузија што пре учлани у НАТО, не рачунајући на обавезу да ће, према Повељи НАТО, морати да стану у одбрану те државе.
Опција која је одувек стајала на столу била је да ће грузијски председник Михаил Сакашвили једном одлучити, као што се и десило, да „обнови уставни поредак" у сепаратистичкој покрајини Јужна Осетија. Да је Грузија 7. августа, када с почели грузијски ракетни и тенковски напади на Јужну Осетију, била чланица НАТО, Алијанса б и претрпела разарајући ударац, уколико не би одговорила на руску проти-офанзиву.
Председник Никола Саркози био је у праву када је није обећао подршку НАТО и Европске уније обнављању територијалног интегритета Грузије, у склопу иницијативе која је довела до прекида ватре.
У западним демократијама, наши политичари сада говоре само о руској инвазији, игноришући грузијски напад. Повезивање Јужне Осетије са војним акцијама Совјетског Савеза у Мађарској 1956. или Чехословачкој 1968. године не представља озбиљну историју ни реалну политику.
Постоје озбиљни разлози због којих чланству у НАТО не треба дати свакој држави која тако нешто затражи. Прво, земља која жели да постане чланица мора се демократски доказати и њена спољнаа политика мора бити стабилна и у складу са оном коју заступају остале државе чланице. И када год је могуће, државне границе нове чланице морају бити признате од суседних држава.
Већ неколико година јасно је да у случајевима Украјине и Грузије чланство у ЕУ треба предпоставити примању у НАТО. Прва лекција сукоба у Грузији је да треба убрзати примање у чланство ЕУ за обе државе, те успорити интеграције у НАТО све док се не реше спорна питања граница.
Друга кључна лекција је потреба да се чланство Турске у ЕУ учини приоритетом. Турска је држава која може помоћи ЕУ да прераспореди изворе снабдевања гасом и нафтом. Туска, читавом дужином државе, може и треба да има нафотоводе за снабдевање Европе, не само из каспијског региона, већ, на концу, и из Ирана и Ирака.
Турска мора бити партнер у енергетским подухватима ЕУ и биће много посвећенија читавом пројекту када препреке које јој за чланство у ЕУ поставља Француска и у мањој мери Немачка буду остављене по страни и када рокови за интеграцију буду чврсто постављени.
Овај предлог није уперен против Русије. Снабдевање енергијом из различитих извора национални је интерес и Русије и европских земаља - различити клијенти  за Русију и раазличити снабдевачи за Европу.
Русија гради нафтовод ка Далеком истоку, уз значајну финансијску подршку Јапана. Уследиће и изградња гасовода. Русија се, такоће, обавезала да изгради нафотовод до Кине.
Пред Москвом, Вашингтоном и Бриселом је су озбиљни дипломатски изазови када су у питању Јужна осетија и Абхазија, које ће највероватније сачекати избор новог председника САД. Мораће да се држе  реалне политике - Вашингтон и Москва ће морати да се уздрже од међусобних оптужби и прихвате ванредне, иако различите, околности у Србији и Грузији, који су их навеле да изврше инвазију те државе без санкција у Уједињеним нацијама.
Решевање ових проблема неће бити лако, али је од међународног интереса да буде постигнуто током 2009. године.
Лорд Дејвид Овен некадашњи је британски министар спољних послова и изасланик Европске уније у преговорима усмереним ка решавању босанске кризе. Био је ко-аутор два пропала мировна плана, „Венс-Овеновог" и „Овен-Столтенберговог", замишљених како би се зауставила непријатељстав у Босни.
РТС