У Туристичкој организацији Србије кажу да такве посете нису део националне стратегије развоја туризма, а да сви који дођу у Београд имају прилику да у оквиру редовног обиласка виде срушену зграду некадашњег Савезног МУП-а у Улици кнеза Милоша. У неколико приватних агенција сазнајемо да од свих споменика жртвама и уопште догађаја с пролећа 1999. године, само кинеске туристе у Србији занима да виде срушену зграду Амбасаде Кине на Новом Београду. Да ли је реч о националној стратегији да се што пре заборави прошлост или о дугорочној медијској кампањи чији контекст је упућивао на то да је страдање цивила у НАТО бомбардовању Србије било демократско, једино исправно и за њихово добро?
Историчар Бојан Димитријевић тврди да је реч о недостатку друштвеног консензуса у односу на новију историју.
“Концепција историјског туризма код нас никада није била развијена за стране туристе, само за домаће. Србија има могућности да приказује споменике и античке и средњовековне историје, али о новијој историји постоје конфликти ставова и неодређеност у сећању нације, пре свега. Новија историја није туристички атрактивна, јер се према њој нисмо одредили. С друге стране, она се односи углавном само на српску историју и због тога може бити занимљива стручњацима, али, вероватно, не би ни могла да се експлоатише у туристичке сврхе”, каже Димитријевић, према чијем мишљењу споменици жртвама, свеједно, не би требало да буду атракција коју Србија нуди.
Хрватска, Босна и Херцеговина, па чак и Словенија јасно су се одредиле према распаду Југославије, као и према комунистичком наслеђу. Због тога они хрле у Београд да посете Кућу цвећа, али добијају и подршку власти када од споменика желе да направе туристичку атракцију.
Зијад Јусуфовић за српске медије тврди да се не опредељује о кривици за рат у Босни, али за стране медије наивно прича егзотичне приче о крволочним Србима. Једна од њих сведочи о томе како је својевремено питао Србе у околини Сребренице зашто су убили 8.000 муслимана, а ови му одговорили “зато што су били ружни”. На тај одговор он невешто слеже раменима и каже “ОК, и то је демократија”.
Зринка Шесто, власница вуковарске агенције, каже за НИН да је у почетку деловало “као двосјекли мач” направити ратну туру, али да су их жупанијске и друге власти подржале.
“Муж и ја, обоје смо прошли кроз тај Вуковар и имали смо пуно упита од туриста. Кад смо кренули с том туром схватили смо да је тражи девет од десет посјетилаца. Највише домаћи, Американци и Аустралијанци. Махом су то старији људи који имају неко предзнање, знају о бившој Југославији и не долазе због дегутантних порива. Наши водичи никада неће некога увриједити и не радимо то на начин да тражимо кривце. Дечко српске националности је један од наших водича”, објашњава Шесто.
Димитријевић тврди да сви догађаји из претходног века, у Србији, међутим, немају јасну валоризацију. Да је и за споменике из времена социјализма у Србији изостало јасно одређење.
“Када бисмо од тих споменика направили туристичку атракцију, то би довело у питање положај Србије у Титовој Југославији, а ни сами нисмо сигурни у то какав је он био. Македонија, БиХ, Хрватска, Словенија, јасно су одређене и према Титу. Када је о последњим ратовима реч, постоји цео низ методолошких расправа са том темом, дискусија међу колегама, који сматрају да мора постојати историјска дистанца, јер се у супротном задире директно у политику. Осим тога ни архивска грађа није доступна. Скорија историја је нешто на шта се не може гледати без емоција, а емоције ометају историографски приступ. Према средњовековним споменицима, међутим, нема емоција које би биле експлозивне и реметиле дневни дискурс, док највећи део споменика из двадесетог века јесте подложан дискусији – Равна гора, Кућа цвећа, зграда МУП-а. Некима иде у прилог да подсећају на жртве, тако се одредила Босна и Херцеговина, некима иде у прилог да подсећају да се то више неће поновити, али је све то ствар државног одређења. А ако нема одређења, питање је да ли желимо да будемо озбиљни или да правимо лакрдију. Да не говоримо о томе да су и сами актери још увек актуелни. А онда, нема ни јасне стратегије државе, а ни реалне заинтересованости да бисмо се одредили према догађајима из осамдесетих и деведесетих. То је спорадична тема.”
Резултати спорадичне природе те теме трагикомични су када постану практични. Решавају се политиком “нултог часа” и реваншизмом према свему претходном, а неретко и бућкуришом какав је београдски Спомен-парк страдалим у ратовима од 1990. до 1999. године, подигнут да буде идеолошки неопредељен, али подсећа на Арканове “Тигрове” колико и на децу жртве бомбардовања. У непрекидним и жестоким обрачунавањима запаљивих идеологија, симболе које жели да устоличи српска је власт унапред осуђивала на пропаст.
Могуће је да у Србији поштујемо жртве толико да се гадимо могућности да успомену на њих претварамо у новац, али је вероватније, ипак, да их се исувише кратко сећамо. Од 2004. до 2007. године власти у Београду годишње су мењали две стотине назива улица. У градовима на северу Војводине не постоји нити један назив улице који подсећа на антифашистичку борбу.
Да се ништа у структури наше свести није променило и колико личи на време најоштрије самоуправне индоктринације, сведоче подаци о споменицима подигнутим црвеноармејцима одмах после рата. Само од 15. до 30. новембра 1944. погинулим црвеноармејцима становници Београда подигли су осамнаест великих и тридесет два мала споменика, а била су припремљена још педесет два мања споменика које је требало поставити до 10. децембра. И у другим градовима су споменици црвеноармејцима подизани експресно, али су најилустративнији примери судбине те хиперпродукције споменици подигнути у приградским насељима код Београда. Један такав, у Великом Мокром Лугу, чијем су откривању присуствовали највиши званичници Комунистичке партије и представници СССР-а, три године касније, после резолуције Информбироа, продат је локалном кафеџији као надгробни споменик за прерано преминулог сина. У Вишњици је црвеноармејац сахрањен у школском дворишту да служи као пример социјалистичкој омладини. Затим је на истом месту подигнута плоча погинулим борцима НОБ-а, а онда биста Ивана Милутиновића која је последњи пут уклоњена 2003. године. Осим Сергеја Семјоновича Бирјузова, који се ни по чему не издваја од осталих генерала црвеноармејаца, сви руски официри су данас “ражаловани” на улицама главног града.
Историчар Милан Ст. Протић сматра да Срби немају никакав однос према жртвама, а да свако пребројавање, па чак и претеривање у бројкама, директно служи власти да оправда сопствене грехе.
“Наши туристи одлазе на Крф или у Солун, посете споменике прецима, забораве на то истог момента и купају се у истом мору у коме су пливали њихови лешеви. То је тешко питање и задире у веома компликоване теме. Нама не треба да препумпавамо број жртава да бисмо давали изговор садашњим властима, као што је то одувек било у историји. Било би боље да гледамо како да не чинимо исте грешке. То је синдром који траје доста дуго, од Титовог времена до данас – напумпавају број жртава да би пронашли изговоре за своја недела. У Београду, рецимо, нема нити једног споменика жртвама бомбардовања 1944. године. Без обзира на то да ли је сам Тито тражио да га савезници бомбардују, не наши прадедови, него наши родитељи су преживели то бомбардовање. Став државе према тим жртвама био је јасан колико кроз скандалозна дела Добрице Ћосића, толико и кроз уџбенике историје. Спрам тог бомбардовања 1999. је била играрија. Зато је све то шири контекст. А онда, политика омета историчаре да раде свој посао, па су, ништа мање него за време Тита, они друштвено-политички радници, не и истраживачи.”
У последња два века Србију је потресло десет ратова и на власти се сменило седам династија или државних елита. Од 1835. до 2006. године промењено је 11 устава, а границе су померане десет пута, од устаничке Србије до Југославије. Одатле надаље је тешко установити. Државно-правни оквир промењен је седам пута: од кнежевине, преко СФРЈ, до Србије, а политички систем мењан је од оријенталне деспотије преко парламентарне монархије и комунизма до парламентарне демократије. Три пута је за то време окупирана, три пута ослобођена, Београд је пет пута бомбардован, а сви владари осим кнеза Милоша и Јосипа Броза су убијени или насилно уклоњени с власти.
Падом Берлинског зида, с друге стране, место на коме је срушен, захваљујући јасној опредељености нове немачке власти, постало је симбол послератних разлика и атракција за све туристе иоле упућене у блоковске поделе. И тренутно под немирима, подељени град Белфаст, због те поделе која функционише, атракција је која се исплати обема странама. Многи градови у којима се кројила историја нису одолели да угоде радозналој људској природи, па и зараде на њој.
Протић подсећа на “морбидне” школске екскурзије у Јајинце, на Сајмиште, у Крагујевац. И премда не жели да “гледа преко плота”, он сматра да је Сребреница “наша срамота” и да је не треба поредити са бомбардовањем, али да је, свеједно, неукусно претварати је у туристичку атракцију и да нама таква врста подсећања на жртве никако не би помогла да изградимо бољи однос према историји и страдањима.
“Не бих волео да жртве и страдања буду обележја Србије, а посебно не бих желео да изађемо у сусрет тако морбидним поривима модерног друштва.”
Ако су и морбидни пориви (а то је тема за неку другу, психолошку расправу), настали су из послератне потребе ратних ветерана да се врате на некадашња попришта борби. Пре свега у Нормандију, Стаљинград, Лењинград, Курск. Зринка Шесто каже да су и садашњи страни посетиоци Вуковара иако, у основи, нису били на тим ратиштима, махом ветерани других ратова и добри познаваоци прилика.
У Београд, међутим, преко лета све више стижу странци који би желели експресно да постану познаваоци прилика. Под утицајем велике заинтересованости медија за мистериозни живот доктора Дабића и још већег интересовања Хашког трибунала за Радована Караџића, а захваљујући довитљивој туристичкој агенцији, странци у Београду, пре редовног обиласка, бирају туру “Поп-арт Радован”. За понуду агенције Векол турс од хапшења Радована Караџића заинтересовало се око стотину хиљада људи, а понуда укључује сасвим обична места на којима је боравио, јео, радио, спавао и возио се један, додуше, необичан човек.
“Нажалост, главне вести о Србији у страним медијима у последњих десет година су ратови и хватање хашких оптуженика и као такве креирају негативан имиџ Србије у свету. Ми смо управо тај негативан имиџ, програмом ‘Поп-арт Радован’, пробали да преобратимо у нашу корист и презентујемо га као мамац да промовишемо све остале програме које нудимо целу деценију у циљу промоције Србије”, објашњава директорка Векола Тања Богданов. Из искуства, она потврђује да странци у Београду нису претерано заинтересовани за споменике него за то да се “асимилују са Београђанима”.
Брзо заборављање наслеђа се у теорији данас објашњава убрзавањем историје. Догађаји се брже смењују и мењају правац, а хиперпродукција масовне културе чини да се сви њени садржаји тешко памте и лако заборављају. Све снаге националних стратегија за развој имиџа земље, усмерене су на атрактивност нових и атрактивно паковање старих садржаја. А у тој трци Србија би из примамљивих садржаја других могла да постане једино препознатљива као савремени агресор над суседима, а Београд, из садржаја који се у њему нуде, могао би бити ништа више осим модерна џунгла у којој се више од деценије крио најтраженији човек на свету.
Драгана Перић