Он „експериментише” тражећи форме у којима се малом човеку на њему разумљив начин могу саопштити општељудске истине, форме у којима се може артикулисати његова потреба за језичком игром и активисати несагледив потенцијал његове маште.
Плод тог експериментисања и тражења је разнолик и богат опус, за који Радовић каже: „Прошло је већ више од тридесет година од како сам на свом путу. Дугих тридесет и више година, а моје дело је све шареније и нестабилније. Клати се, у широким амплитудама, од књиге Поштована децо (1954), до сликовнице Седи да разговарамо (1982), и све је теже закључити – шта је то.”
Простор за овај текст није довољан за покушај да се на питање „шта је то” да одговор. Оно што је извесно јесте да је „то”, шта год било, најблиставији тренутак у историји српске дечје књижевности. Да је Душко Радовић отишао много шире и много дубље него иједан српски и не само српски дечји писац пре њега и да ниједан дечји писац после њега није успео ни на пушкомет да му се приближи.
У тексту „Шта сам то радио” Душко Радовић каже и следеће: „Ја нисам писац од неке велике страсти и енергије. Мене литература више занима него што јој као човек припадам. Не умем радити ништа друго, али ни писати не могу лако и често.”
За разлику од претходних, ова изјава није претерано скромна само на први поглед. Па ипак, инспиративна је за анализу његовог опуса. Јер – вероватно највећа стилска вредност дела Душка Радовића јесте до перфекције доведена редукованост језичког израза. А до редукованог језичког израза најчешће се не долази лако. Него – уз много труда и муке. Који су се, у случају Душка Радовића, очигледно исплатили – његовој синтакси нема шта ни да се дода ни да се одузме. И по томе му, такође, у српској дечјој књижевности ниједан други аутор није раван. Док – ако посматрамо српску поезију у целини – има основа да се каже како Радовић у најблиставијим тренуцима достиже сведеност и језгровитост свог савременика Васка Попе.
За разлику од Попе, чији је поетски језик стављен у службу стварања аутентичног мита, типичан производ Радовићеве језичке игре је афоризам. Који је, некада и као формалан а некада као у значењском плану дубље прикривен образац – уткан и у његове песме и приче, па чак и у његове радио-драме. И тај некада очигледан а некада прикривен афоризам јесте оно по чему је дело Душка Радовића препознатљиво. Афористичности свог израза оно у доброј мери има да захвали за универзалност и комуникативност које га одликују: Душкови афоризми, песме и приче ништа мање не одушевљавају родитеље него њихову децу и ништа мање књижевне сладокусце него широку читалачку публику.
У делу свог опуса посвећеног деци, Душко Радовић се, рекох, обраћа малим људима. У делу опуса посвећеног одраслима, он се обраћа великој деци. Непоновљивим даром саопштавања истине на једноставан а оригиналан начин, он једне упућује у тајне живота који је пред њима, припремајући их да се са будућношћу ухвате у коштац, а друге подсећа на време изгубљене невиности, помажући им да пронађу део себе који су затурили. Како, ухваћени у коштац са животом, са невиношћу не би изгубили и душу.
Зато је сасвим природно да из Душкових дечјих дела одрасли често могу да науче више од својих потомака. ( Да ли ствари слично стоје са децом која читају Радовићева дела намењена одраслима не могу са сигурношћу да кажем, али верујем да је тако.)
Мисао о свињи која можда не зна да је свиња и мисли да је нешто друго, на пример, примарно је намењена деци. Али ће све богатство асоцијација које са собом носи деца схватити тек када одрасту. Да не помињем наизглед једноставну дечју песмицу о страшном лаву који је једног дана избрисан обичним потезом гумице. И која се, годинама након што је написана и годинама након што је њен аутор напустио овај свет, претворила у лајтмотив борбе једне нације за основна демократска права.
Душко Радовић је за живота био ретко популаран и признат аутор. Са његовим делима публика није комуницирала само путем књига и часописа него и путем радија, дневне и недељне штампе. Од његове смрти па до овог тренутка, дело које је оставио није изгубило на актуелности и значају. И дан-данас, оно, као и сам аутор – има култни статус.
Упркос значају који му нико не оспорава, и популарности која не јењава, међутим, присутност дела Душка Радовића у српском издаваштву и у српској књижевној историографији далеко је испод очекиване. Оно, тако, нажалост, представља најбољи пример кризе у којој се налази савремена српска култура.
Чак и број нових издања раније објављених Душкових текстова недопустиво је мали. А о огромној Душковој заоставштини која још увек није угледала светло дана, пре свега о његовим радијским наступима који се никада нису нашли међу корицама неке књиге – да и не говоримо.
Јер, упркос томе што, како каже, није писао „лако и често”, Душко Радовић је написао много: „Међутим, морао сам. Бар половина ових сабраних или изабраних дела за децу ми је изнуђена, на разне начине. Најпре бих прихватио некакву обавезу, потписао неки уговор, и тек онда писао.”
Није редак случај у домаћој и светској литератури да велика дела настају под притиском тривијалне стварности отеловљене у ауторовој борби за свакодневну егзистенцију. И није редак случај да аутор, престрог према себи, какав је Душко Радовић очигледно био, много вредног што је урадио за живота не да у штампу. Али, чак и да није према себи био престрог и да необјављена заоставштина заиста није на нивоу објављеног дела његовог опуса – у шта немам основа да верујем – Душко Радовић је аутор тог формата да заслужује постхумно, интегрално, критичко издање.
Оно што смо од Душка Радовића и оно што смо о Душку Радовићу до сада прочитали, тако, представља само врх леденог брега. Надајмо се да ствар неће остати на томе.
Владимир Кецмановић