Десетак дана после је имао мегдан са Соко-пашом у Црној Реци. Мегдан је трајао два сата на очиглед двеју војски, које су мирно посматрале двобој њихових вођа. Турчин је био велики јунак и војник. Вељко је први пут удрио на себи равног у јунаштву и борењу, па је исход дуела зависио од нечег што није било везано за њихове способности.
Тег које је претегао на Вељкову страну био је Кушља. Србин је имао бољег коња, него што га је имао Турчин. И то је одлучило, Кушља је знао да мења правац у трчању, како би његов господар избегао турску кубуру, умео је у пуном галопу да стане, како би турска сабља замахнула у празно, знао је да клекне, кад треба. Кушља је све то радио у прави час и тако омогућио Хајдук Вељку да Соко-паши направи неколико маневара у којима је турски коњ, изнервиран, збацио са себе свог јахача: Кад се Турчин нашао на земљи, без сабље и кубуре, вељко је дојахао до њега и реко му да му опрашта живот, што је увек чинио у сличним случајевима. Вељку је била важна победа, а не смрт противника. Међутим, Вељков коњ Кушља, изненада се окренууо и ударцима задњих копита убио Турчина.
То је поразно деловало на обе војске и на Вељка. Сви су се разишли без борбе. Коњ је пресудио једну ствар, уместо човека. Нико не зна да ли је пресуђено тада по правди или не. Можда је коњска правда другачија од људске, ко зна?
Хајдук Вељко је јахао Кушљу од 18О7. до своје смрти 1813. године. Кушља га је изнео из многих бојева као победника и јунака. Да није било Кушље, ко зна да ли би Хајдук-Вељко био на таквом гласу у Срба.
Када су Турци у последњој години Карађорђеве Србије навалили са свих страна, Хајдук-Вељко је од њих бранио Неготин. Вељко се затворио у неготинску тврђаву и само је повремено, већином ноћу, излазио на коњу у поље, међу Турке, и разгонио их као лешинаре. Месецима је тако радио. Зрно га није хтело, ни турска сабља. Никада није био рањен када је јахао Кушљу. Кушља је био његова срећа. Судбина је хтела да погине без Кушље. Први пут је изашао без коња, пешке, до шарампоа, да храбри своје борце. Однекуд је дошло Турско тане и на месту га убило. Успео је да изусти само пола речи: 'Држ'.
Кушља је опет допао у Турске руке. Не зна се где и коме. Осам година је прошло, а Кушљу нико није нигде видео. Случај је хтео да га, после Вељкове смрти, прва види Вељкова жена Чучук-Стана. Кушља је у Видину вукао циганске таљиге. Био је стар, мршав и слеп у једно око. Препознао је глас своје бивше газдарице и то означио слабим рзањем. Чучук-Стана је заплакала и дала Циганину десет дуката да Кушљу више не преже у таљиге, већ да га до смрти храни и пази. Циганин је узео дукате, купио себи младог коња, а Кушљу продао другом Циганину. Не зна се како је и где скончао Кушља, најбољи и најславнији српски коњ после Косова.
Ето, каква уме да буде коњска судбина. Кушљина трагедија достојна пера једног Шекспира, под условом да јунаци те драме буду коњи, а не људи.