Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Умро је 8. aвгуста 1905. године, историчар и свештеник, оснивач српске критичке историјске школе, члан Српске краљевске академије. Обавио је пионирски посао критичког историјског истраживања, сузбијајући ненаучне поступке у проучавању српске историје. Нападао је незнање и шарлатанство и био резервисан према народном предању као историјском извору. Био је професор и ректор Богословије у Сремским Карловцима, а од 1882. архимандрит фрушкогорског манастира Гргетег.
Дела: "Одломци о грофу Ђорђу Бранковићу и Арсенију Црнојевићу патријарху", "О кнезу Лазару", "Монтенегрина", "О пећким патријарсима", "Краљице и царице српске".

Његов историографски рад представља период борбе за критичку историографију у српкој науци. Овај правац је на крају и превладао. Обрачун са романтичарима извршен је пре свега на пољу проучавања средњовековне српске историје. Предност критичких историографа било је велико стручно образовање које представници романтичарског правца углавном нису имали. Најжешће полемике водио је управо са главним представником романтичарске струје Пантом Срећковићем.
Своје прве радове почео је да објављује још као богослов, после повратка из Беча. Први чланак објавио је у Седмици 1856. под насловом Преглед домаћих извора старе српске повеснице. Ту је пре свега извршио одвајање извора од литературе што пре није чињено. Велики допринос ове расправе за српску историографију је прихватање става да без великог броја објављених и критички обрађених извора и нема историје.[2] Руварац је током читавог радног века трагао за изворима за српску историју и критички их објављивао. Његов начин критике извора прихватио је велики број његових савременика, српских историчара. Прихватио је став Леополда фон Ранкеа да прошлост треба приказивати онакву каква је била, без сопственог улепшавања и домишљања. У Седмици је објавио и своју другу расправу Прилог ка испитивања србских јуначких песама (1857, 1858). Ове две расправе објављене су поново 1884. под називом Две студентске расправе. У овој рапсрави показује да се народне епске песме не могу узети као извор за догађаје о којима певају. И око овог питања водеће жестоке полемике са романтичарима који су сматрали да је епска песма ауторитет највише историјске вредности.
Све до 1867. није ништа објављивао да би тада почео да објављује низ радова, у почетку изворе и чланке из црквене историје. Расправе важније по резултатима из тог времена су: Краљице и царице српске (1868), О првим годинама Душановог краљевања у хронолошком погледу (1872), Нешто о Босни дабарској и дабробосанској епископији и о српским манастирима у Босни (1878). У овим рапсравама разјашњава нека важна, а у хронолошком или смисаоном погледу нејасна места српске историје. У овом периоду још увек није страсни полемичар мада се већ назире сукоб са Срећковићем. Велику полемику која је имала великог утицаја на српску историографију па и на српску културу крајем 19. века изазвала је његова расправа из 1879. Хронолошка питања о времену битке на Марици, смрти краља Вукашина и смрти цара Уроша. На исту тему је исте године рад објавио и Љубомир Ковачевић. Оба историчара су доказивали да краљ Вукашин није могао да убије цара Уроша јер је погинуо у Маричкој бици 26. септембра 1371. а цар је умро почетком децембра исте године. На ове рапсраве уследиле су бурне реакције бранилаца историјске традиције пре свега Панте Срећковића. Полемика се није водила само око овог питања већ и око издаје Вука Бранковића, улоге грофа Ђорђа Бранковића приликом сеобе Срба, вековне независности Црне Горе и других спорних места српске историје.
Уочи 500 годишњице Косовске битке одлучио је да напише критичку биографију кнеза Лазара. Објављивао ју је у наставцима у часопису Стражилово више од годину дана. Ово дело објављено је као књига О кнезу Лазару 1888. године. Представља његов најзначајнији рад. Поред извесних недостатака којих је и сам аутор био свестан ово дело је и данас употребљиво и представља добар пример критичке историографије. Често је чинио дигресије из полемичких разлога. Користи велики број разноврсних извора које правилно тумачи и анализира. Утврдио је начело да треба избегавати фалсификате и традицију као историјске изворе и да своју пажњу треба посветити изворима који су по времену и месту настанка ближи догађају о коме сведоче.
ВикипедијА