Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Умро је 19. јула 1427. године, владар и писац, назван Стефан Високи, кнез од 1389. до 1402, затим деспот, син кнеза Лазара Хребељановића. У прво време владао је очевим земљама уз помоћ мајке, кнегиње Милице, и до 1402. признавао је власт Отоманског царства и султана Бајазита на чијој се страни борио у биткама на Ровинама 1395., код Никопоља 1396., и код Ангоре 1402. Султан му је поклонио област Вука Бранковића с Приштином и Пећи.
После пораза Бајазита код Ангоре од монголског владара Тамерлана, осамосталио се и приближио Угарској, од које је 1403. добио Мачву и Београд који је прогласио престоницом, а 1421. наследио је Зету. Ојачао је централну власт и сузбио сепаратизам властеле, реформисао војску и преуредио управу.
Србија је под њим доживела економски и културни процват. Подигао је манастир Манасију, подстицао преписе и преводе књига, а и сам се бавио књижевношћу - написао је посланицу "Слово љубве”.
Најкрасније место од давнина
Хронологија живота Деспота Стефана Лазаревића

Син кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице, деспот Стефан Лазаревић (1376–1472), био би несумњиво, а благодарећи својим људским и владарским квалитетима, једна од најзначајнијих личности европске историје у ма којој епохи, али је склоп судбинских околности, на срећу његовог народа, изнедрио овог ванредног политичара, дипломату, ратника и књижевника у једном изузетно тешком времену.
Високи Стефан (1377-1427), како га је народ назвао, "кроз векове чека да ми, његови потомци, схватимо сврху деловања којем је био посвећен и разумемо лице и наличје његове несреће и његове славе", записала је Светлана Велмар Јанковић у тексту "Бдење",
Многим искушењима живот је намучио и даровао овог "српског владаоца, кратковеког, а најлепшег кога је имала Србија", констатује Владета Јеротић у есеју посвећеном Стефану Лазаревићу у трећој књизи "Дарови наших рођака".  "Одмах је започео његов ход по мукама", записао је Јеротић. "Његово је било да одрасте у тмини пораза свог онемоћалог племена. Његово је било да сукобљен с јадом побеђених спасава оно што се још могло спасти. Његово је било да погне главу пред победником који је одрубио главу његовом оцу - и још веће искушење да му принесе, као жртву и као плен, рођену сестру".
Међутим, овај храбри витез је, живећи више живота - ратника, државника, дипломате и песника, умео да се "узвиси над својом вазалском судбином", наводи у свом роману "Кнез" Ивана Хаџи-Поповић.
У суновратно доба Стефан је као дете остао без оца, с мајком Милицом која беше "лепотом жена, а мудрошћу Одисеј" (Константин Филозоф).
Назвавши овог српског владара "првим стварним и потоњим почасним градоначелником Београда за сва времена", познати хумориста Радивоје Бојичић се у тексту "Врхунац београђанштине" пита "може ли се замислити како је изгледало време у коме владари пишу песме. Колико је то поетичније него време у коме владарима пишу говоре", алудирајући на песничку оставштину овог ратника и државника.
"Живот овог великог ратника, који је умео да врати наду у срца својих саплеменика и краткотрајну слободу у покорене регије, тог неуморног јахача који је стизао свуда у прави час док су хуке ратова и зла беснеле над Балканом, тог освајача који је, колико вештином витеза, толико и мудрошћу и снагом сањара од разореног Београда створио, као први српски градитељ, рајско насеље, окончан је, по данашњем календару, 19. јула 1427. године", наводи Светлана Велмар Јанковић.
Истог дана кад је Деспоту позлило док је био у лову, у Београду је ударио страшан гром. "Небо се већ у подне навукло црним облацима да се мислило да је ноћ и једва се мало разданило у сунчев смирај", записао је, позивајући се на сведочења савременика, историчар Миодраг Пурковић у књизи "Кнез и деспот Стефан Лазаревић".