Новинари наводе да у коду постоје референце на функције повезане са препознавањем лица и да Мета експериментише са опцијама које су раније јавно одбациване. О ‘Мета’ наочарима смо већ писали у ‘Радару’, али могуће верзије уређаја наговештавају нове изазове. Можда кључни је да ли идемо ка друштву у ком не постоји анонимност? Већина расправа о приватности полази од погрешне претпоставке - проблем је што нас неко посматра. Међутим, прави проблем је наговештај да би новим персоналним уређајима идентификација постала неодвојива од погледа. Данас, док ходамо улицом, пролазници могу да нас виде. Али, ако неко од пролазника буде носио неку будућу верзију ‘Мета’ наочара, постоји могућност да уређаји једног дана повежу лице пролазника са великим количинама јавно доступних података о тој особи. Тако би нечији поглед могао аутоматски да ствара наш досије. Велики градови 19. и 20. века први пут су омогућили човеку да буде непознат и невидљив, а многи социолози су у томе видели једну од највећих слобода модерности. Могуће је да сада сведочимо гашењу те слободе. У случају ‘Мета’ наочара и њихових нових функција дешава се и интересантан обрт јер се опасност и претња померају са државе, од чијег надзора се у дистопијским сценаријима највише стрепи, ка појединцима који постају надзирачи.

Камере постоје деценијама, али неки будући сценарио мења количину знања коју поглед производи. Промена је радикална, а постоји и њена веза са друштвеним мрежама. Наиме, данас још увек постоји граница између онлајн и физичког идентитета, а та граница нас је штитила протеклих двадесетак година. Могли смо имати профил на интернету, а да пролазник на улици не зна ко смо. Препознавање употребом напредног уређаја, какве би могле бити ‘Мета’ наочаре будућности, брише се баш та граница. Интернет престаје да буде онлајн место, а постаје нови слој стварности и нашег физичког идентитета. У таквој свакодневици више није кључно питање да ли желимо да ‘Мета’ (или било која друга tech компанија) зна ко смо, већ да ли желимо да свака особа коју сретнемо има опцију да одмах зна ко смо. Наравно, поделе које данас постоје, остале би нетакнуте, па би анонимност била привилегија богатих. Док обични грађани постају потпуно „видљиви“, политички и финансијски утицајни појединци би имали ресурсе који би гарантовали репутацију, заштиту података или приватне мреже. Укратко, ако дође до губљења анонимности, неће је сви изгубити подједнако. Ако анализирамо амбиције технолошких гиганата сценарио у ком будуће генерације не могу ни да замисле да је некада било могуће ући у аутобус, прошетати градом или седети сам у кафеу, а да нико не зна име или детаље о свакој особи коју погледа, делује реално. Као што нам данас звучи необично да су људи некада путовали без пасоша или телефонирали без идентификације, тако ће можда и анонимни пролазник постати историјска фигура, артефакт неког заборављеног времена. На крају, није ни важно да ли ће ‘Мета’ заиста активирати функције којима тек експериментише. Тренд остаје исти, као и питање да ли је анонимност у јавном простору пролазна епизода људске историје. Можда ћемо тек када је изгубимо схватити да анонимност није била одсуство идентитета, већ један од његових најважнијих облика и гарант слободе.

Радар, Ана Мартиноли