Низ узастопних суша

Тако последњих дана са села стижу вапаји да је и ово пролеће безводно. Сасвим прецизно, у јужној Бачкој је током марта и априла пала само једна киша и у земљу се слило једва пет, шест литара воде по метру квадратном. 

У просечним годинама кише је безмало десетак пута више, у бољим сезонама за два прва пролећна месеца падне и по 70 литара кише. Јасно је да сељаци стрепе од суше, тим пре што је иста неприлика лане драстично редуковала род, посебно кукуруза и соје, две биљке које су важне за српску пољопривреду и чијим извозом је Србија убирала леп девизни приход.

Прошле сезоне на војвођанским ораницама кукуруз је у просеку родио једва 4,5 тона по хектару, што је 40 одсто мање спрам просечних 7,2 тоне. Соје најчешће није било ни тоне, мада је уобичајено да паор са хектара пожање и по три тоне овог важног сточног хранива. 

У ствари, лањска суша је само једна од три које су у претходне четири сезоне задесиле ратаре у Србији. Узастопне лоше сезоне су дотукле произвођаче, остали су без новца за заснивање новог производног циклуса и можда се само баш најбогатији домаћини нису морали да задужују како би јесенас посејали пшеницу и друге озиме, а протеклих месеци и јаре усеве. 

Сада стрепе, уколико род буде сличан као претходних година, не да неће зарадити како би преживели до наредне жетве, већ је питање хоће ли успети да врате кредите. След изразито лоших сезона направио је од сељака сиромаха.

Амбијент за заразу афлатоксином

Кукуруз је главна пољопривредна биљка у Србији, сваког пролећа сеје се на отприлике 1.050.000 хектара и просечне године роди око седам и по милиона тона, од чега је 4,5 милиона за домаће потребе. 

Извоз преостала цирка три милиона доноси близу 500 милиона евра. Изразито је калорично и квалитетно храниво, а Србија је деценијама конкурентност у гајењу стоке заснивала баш на исхрани заснованој на добром храниву.

Међутим, суше највише невоља задају баш овој биљци. Не само да редукују приносе, већ су и идеалан амбијент за појаву афлатоксина у биљци, а који се путем хране преноси и на стоку. 

Наравно, овај микотоксин се затим прекомерно појављује у млеку и свим млечним производима. Присуство афлатоксина је исходиште заразе која је крајем прошле године захватила нашу млекарску индустрију. Одатле и пад извоза млека и млечних производа, баш као што је и продаја на домаћем тржишту уочљиво снижена.

Против афлатоксин-заразе, која се у Србији први пут појавила 2013. године, тешко је борити се. Пун успех се постиже једино успешном превентивом, а да би се дошло до могућности заштите, неопходно је знати много о настанку заразе. 

Основ свега су управо екстремне суше и то је дубљи додатни разлог да сељаци ових дана брину због два месеца готово без падавина.

Кад је кукуруз уморан

Кукуруз је биљка чија танка стабљика тешко подноси високу температуру, посебно сметају високе ноћне температуре. Не стиже да се преко ноћи "одмори" и сутрадан је "уморна", па млитави. Када олабави, биљна штеточина кукурузни пламенац успева да је нагризе и на стабљици направи рупицу. Затим се појављује гљивни паразит Аспергиллус флавус који кроз рупицу на стабљици у биљку унесе и споран афлатоксин. Заразни и поприлично канцерогени микотоксин се затим пренесе у преживарски систем животиње. 

Када уђе у тело краве млекуље могуће је само, убацивањем посебних додатака који афлатоксин везују за себе, смањити количину афлатоксина. Не може да се у потпуности елиминише.

Тако се борба за здраво и квалитетно млеко умногоме заснива на спречавању кукуруза да олабави до те мере да му кукурузни пламенац пробуши стабљику. Ту је важан избор хибрида кукуруза, водити рачуна о оптималном склопу (број засејаних стабљика по хектару)..., али селекционари, како у Србији тако и у свету, за сада не говоре о могућности да селектирањем дођу до кукурузног хибрида битно отпорније корице на стабљици. 

Високе температуре драстично умањују отпорност главног ратарског усева овдашњих ораница и одржање здравог и квалитетног рода водеће биљке српских поља постаје важно, централно питање овдашње пољопривреде. И сваким даном је све актуелније.

Искуство суседа

Са истим невољама се боре и сточари у Румунији и Мађарској и док наши северни суседи размишљају да исхрану стоке убудуће заснивају, као Данци, на специјалној сорти пшенице, Румуни су се одлучили да наводњавањем и прецизним запрашивањем из ваздуха сузбију заразу пре него што се и појави. Истовремено и безмало дуплирају принос.

Важно је стабљику кукуруза учинити што снажнијом. Румуни су пошли од схватања да прецизна нега, исхрана и напајање водом, чине биљку снажнијом, баш као и отпорнијом на високе температуре. Наравно да оваквим приступом биљка уједно добија у маси, односно увећава род. Све би се радило системима кап по кап, у старту нешто скупљим, али много рационалнијим у потрошњи воде. 

Улога запрашивања дроновима из ваздуха је да се у старту уништи Аспергиллус флавус. Како је дневно потребно и по више пута обилазити њиву намеће се употреба дронова за потребе аграра. Прва искуства наших источних комшија су одлична, лане на њивама на којима су примењивали нову технологију заштите кукуруза, заразе је било небројено мање, при чему је род достизао 17 тона по хектару, па и више.

Јасно је да је реч о обимним и доста комплексним мерама. Примена ових мера би претпостављала значајније ширење примарне, секундарне и терцијарне каналске мреже одакле системи за наводњавање захватају воду.

На потезу је држа

Наравно да сељак, и да је у најбољој финансијској кондицији, не може финансирати ширење каналске мреже, ни рад дрон-станица и управљача овим летелицама. Ту долазимо до државе чија је улога у савременом аграру велика, често и незаменљива.

Добро је што актуелна власт истиче субвенције којима подстиче најуспешније агропроизвођаче, никада нису биле веће. Међутим, спречавање нове афлатоксин-заразе је много крупније и приоритетно питање. Захтева и већа средства која би се, показује то и румунско искуство, прилично брзо вратила улагачу. 

Уколико, пак, изостане, а без учешћа државе тешко да може да се реализује, прича о слабом роду кукуруза и млеку са превише канцерогеног афлатоксина понављаће се из године у годину. 

Субвенције јесу добродошле, али у овом тренутку пољопривреди је потребна знатнија и подршка усмерена на развој каналске мреже, развијање наводњавања системом "кап по кап" и успостављање мреже станица и оператера за управљање аграрним дроновима. 

Такав подстицај би могао бити замајац снажној трансформацији српске пољопривреде, све остало је добродошло, али недовољно за аграр који се у времену климатских промена практично сваке сезоне рве са све већом сушом и мањком влаге.

021.рс, Живан Лазић