Снага ових моштију превазишла је верске баријере. Иако су окупаторске власти будно пратиле сваки долазак верника, очевици бележе да су, пошто су се уверили у чудесна исцељења, и сами муслимани почели да прибегавају заштити Светог Саве. 
Присуство светог тела у Милешеви тако је постало феномен који је уједињавао људе у њиховој заједничкој људској муци, претварајући манастир у место где је вера у чудо била јача од сваке политичке или војне опресије.

Пламен који није угасио веру

Банатски устанак, који је представљао директан ударац на темеље турске моћи у региону, подигао је на ноге цео српски народ, предвођен патријархом Јованом Кантулом, митрополитом Висарионом и епископом Теодором. Оно што је посебно узнемирило окупаторе у то време биле су заставе устаника, на којима је доминирао лик Светог Саве, симбол духовног и националног идентитета Срба.

Главни актер ове одмазде био је Синан-паша, београдски војсковођа познат по својој суровости и сујеверју. Плашећи се да би Милешева могла постати жариште даљег отпора, паша је донео невиђену одлуку - наредио је да се мошти првог српског архиепископа пренесу у Београд и униште.

Задатак је поверен Ахмет-бегу Оћузу, чија је војска на Велики петак 1594. године упала у манастир Милешеву. После крваве гозбе, турски одреди су однели тело светитеља и превезли га у Београд. Завршни чин вандализма догодио се у суботу, 27. априла 1594. године, када је Синан-паша наредио спаљивање моштију Светог Саве на Врачару, верујући да ће пламен уништити дух српског отпора.

Иако је Синан-паша покушао да угуши српску побуну физичким уништавањем остатака светитеља, постигао је управо супротно. Чин спаљивања моштију на Врачару није означио крај, већ је ојачао култ Светог Саве, претворивши га у вечни симбол духовне непобедивости који је током векова постао неизбрисив део националног идентитета српског народа.

Политика, Јована Миловановић