У социјалистичкој Југославији, Први мај је био много више од датума у календару - био је један од централних празника (не)рада, уз који су обавезно ишли музика, песма и колективно славље.

У атмосфери „бољег јуче“, како је данас радо призивају југоносталгичари, овај дан је био прилика да се радничка класа одмори, споји нерадне дане са викендом и преда се дугом празничном предаху.

„Док смо били другови - живели смо као господа“, често се каже у тим сећањима, уз неизбежну дозу романтизације епохе у којој је Први мај имао готово ритуални карактер.

Уз свако првомајско окупљање ишла је и пригодна музика, па су се временом формирали и својеврсни „хитови“ који су пратили уранке, роштиље и незаобилазно окретање вола на ражњу. Ниједна званична прослава није могла да прође без „другарске песме која слави рад“, чији се аутор данас више и не може прецизно утврдити, али је њен статус готово био равноправан химни празника.

У исто време, омладина је своје „радне распусте“ проводила на омладинским радним акцијама, где се инфраструктура градила лопатом и крампом, у духу ентузијазма који се данас углавном везује за тендер, кредит или консултантски извештај међународних финансијских институција. А где је омладина, ту је и песма - па су баш тада настајале и бројне бригадирске песме, међу њима и оне које се везују за 'Корни групу', које су постале део тог музичког пејзажа.