Нису сви велики умови припадали свету у којем се признања јуре, каче на зидове и исписују подебљаним словима у биографијама. Напротив, неки су отишли корак даље и урадили нешто готово непристојно - рекли су: „не, хвала“. Без скандала, без драме (или баш уз њу), али са јасном поруком: није свака награда част, и није је свака част вредна прихватања.

Ту негде почиње занимљивија прича од саме награде.

Jean-Paul Sartre је 1964. године добио 'Нобелову награду' за књижевност и одбио је.
Не зато што није волео књижевност, већ зато што није веровао институцијама. Још раније је донео одлуку да неће да прихвати званична признања јер, како је рекао, „писац не сме да дозволи да га претворе у институцију“. Другим речима: ако те систем награди, можда покушава и да те припитоми.

Марлон Брандо је 1973. освојио 'Оскара' за улогу у филму 'The Godfather' - али се није појавио на додели.
Уместо њега, на сцену је изашла активисткиња Sacheen Littlefeather и одбила награду у његово име, протестујући против начина на који филмска индустрија приказује аутохтоне народе. 'Холивуд' је остао затечен, публика подељена, а Брандо је показао да му је важније шта поручује него шта добија.

Sinéad O'Connor је 1991. одбила награду 'Grammy' за најбољи алтернативни албум.

Сматрала је да музичка индустрија више слави комерцијални успех него уметнички интегритет. Њена порука била је једноставна: „Не желим да учествујем у томе.“ И није, без обзира на цену.

Борис Пастернак је 1958. добио ''Нобелову награду за роман 'Doctor Zhivago'. 
Прво ју је прихватио, а затим  одбио. Овога пута не својом вољом, већ под притиском совјетских власти. Његова прича можда највише боли, јер показује да понекад одбијање није избор, већ последица.