Александра Вучића
Прошли су још једни локални избори. Овог пута се гласало у десет локалних самоуправа у којима право гласа има око четири одсто гласачког тела. У складу са устаљеном праксом и овога пута је режим Александра Вучића од избора за људе које грађани сматрају најподобнијим за решавање комуналних проблема направио лажни бој за опстанак Србије и српства. И овога пута је била упрегнута читава државна и партијска машинерија: министри и паравојне СНС формације, грађевинске машине, службене лимузине и џипови, поткупљивало се и застрашивало, режимски медији су недељама пре отварања гласачких места грмели и сејали лажи и клевете.
Све већ виђено, али не у оваквим размерама. Осетан је био грч владајуће гарнитуре, као да им се ради о глави, као да је питање победе у свих десет локалних самоуправа за њих питање бити или не бити.
У такву ненормалну ситуацију су се сами довели градећи 14 година систем који почива на миту о непобедивости Александра Вучића, па сада у врху власти постоји бојазан да би после првог пораза, макар и у најмањем селу, читава конструкција могла да се распадне као кула од обмана и све њихове привилегије испаре као прљава вода на усијаној рингли.
Баш због тога, кршећи сијасет закона, режим већ добрих годину дана просто одбија да распише изборе за месне заједнице у Новом Саду.
Пресликавање локалних на парламентарне изборе
Један од закључака ових локалних избора је да су парламентарни избори за Александра Вучића постали још већа ноћна мора, јер њихов исход није одраз слободне воље бирача, већ примене големе силе, трошења енормних финансијских средстава и ангажовања ограниченог броја лојалиста спремних на физичке обрачуне са противницима власти и прављење хаоса.
Методологију очувања власти виђену у Аранђеловцу, Бајиној Башти, Бору, Кладову, Књажевцу, Кули, Лучанима, Мајданпеку, Севојну и Смедеревској Паланци немогуће је, међутим, применити на парламентарним изборима на којима се истовремено гласа у 174 јединица локалне самоуправе - у 145 општина, 28 градова и Граду Београду који има статус посебне територијалне јединице.
Зато их Александар Вучић и не расписује.
И зато што у већим градовима СНС са свим прилепцима одавно мора да рачуна са убедљивим поразом, а само је у Београду и Новом Саду регистровано око два милиона бирача.
Излазност и одсуство страха
Велика излазност на протеклим локалним изборима показује да је пробуђен велики број апстинената који нису склони владајућим партијама. Са друге стране је већ годину дана постојан тренд пада популарности Српске напредне странке, која не може да понуди апсолутно ништа више ново.
У свим овим локалним срединама истицао се велики број младих људи који се не дају застрашити, који неће да устукну пред одредима стратешки распоређених напредњачких црнокапуљаша. Исто важи и за рекордно велик број посматрача и контролора гласачког процеса.
Ненормалан покушај претварања биралишта у ратне зоне није уродио жељеним плодом, напротив: стиче се утисак да је мотив поборника правне државе, који се залажу да се на изборе убудуће излази без бојазни од тога да ћеш добити штанглу у главу, још већи.
Потпуно је ненормално да се у Србији контролори избора изјашњавају до које мере су спремни да ризикују сопствену главу и снабдевају бибер-спрејом да би у случају нужде могли да се одбране од батинаша које плаћа власт.
Сулудо је да се на сваким локалним изборима ангажују жандармерија и полицијска бригада, да власт шаље лојалисте као Марка Кричка, тренутно шефа Управе криминалистичке полиције, да интервенише у случају да рекордан број гласова стогодишњака, на пример, СНС-у не донесе превагу.
Један председнички кандидат и укрупњавање изборних листа
Вучић парламентарне изборе може да одлаже до краја 2027. године, али му председнички избори куцају на врата. Исход и једних и других аутократска власт која је прешла свој зенит више не држи у својим рукама. Може само да покуша да еволуира у отворену диктатуру и почне да, по узору на Путина, Лукашенка и Ердогана, трпа у затворе виђеније политичке ривале.
Исход и председничких и парламентарних избора, чак и под оваквим изборним условима, зависи само од способности Студентског покрета и опозиционих партија да се договоре око једног заједничког председничког кандидата и укрупњавања бирачких листа. Питање је само да ли је осећај одговорности за будућност ове земље једних снажнији од воље за опстанком на власти по сваку цену других.
Време, Андреј Ивањи
Ауторска права Радио Оаза 2026