У На­род­ном до­му, ко­ји је по­диг­нут ње­го­вим нов­цем, одр­жа­на је при­год­на ака­де­ми­ја и уру­че­не на­гра­де ауто­ри­ма нај­бо­љих уче­нич­ких ра­до­ва на кон­кур­су „Ми­хај­ло Пу­пин - на­уч­ник, ро­до­љуб, ху­ма­ни­ста”.

Од род­не ку­ће из ко­је је иза­шао 1872. го­ди­не као осам­на­е­сто­го­ди­шњак са пет цен­ти у џе­пу до гро­бља „Ву­длон” у Бронк­су, на ко­јем и да­нас по­чи­ва  81 је го­ди­на из­у­зет­ног жи­во­та и ни­јед­на за­бо­ра­ва род­ног Идво­ра у ко­ји се са­мо три­пут вра­ћао. У ком­плекс, ко­ји пре­ко три де­це­ни­је об­је­ди­њу­је на­уч­ни­ко­ву род­ну ку­ћу, му­зеј, На­род­ни дом, Дом кул­ту­ре и цр­кву у ко­јој је кр­штен, го­то­во сва­ког да­на до­ђе по­не­ка ђач­ка екс­кур­зи­ја и број­ни ту­ри­сти, а ово је и дом та­лен­то­ва­них по­ла­зни­ка ре­ги­о­нал­ног цен­тра ко­ји но­си ње­го­во име, из Пан­че­ва. Ка­ко би сви они лак­ше на­шли пут, а свет пре­по­знао Ср­би­ју, у цен­тру ком­плек­са сто­је и спо­мен-пу­то­ка­зи усме­ре­ни ка 26 свет­ских гра­до­ва у ко­ји­ма је Пу­пин жи­вео, ра­дио или их сво­јим про­на­ла­сци­ма по­ве­зао.

И вре­мен­ском ли­ни­јом, од пр­вог про­на­ла­ска - елек­трич­ног ре­зо­на­то­ра за исто­вре­ме­ни пре­нос ве­сти на раз­ли­чи­тим фре­квен­ци­ја­ма, пре­ко ренд­ге­на, ка­кав је да­нас у упо­тре­би, до ње­го­вог нај­ве­ћег изу­ма - „Пу­пи­но­вих ка­ле­мо­ва”, ко­ји­ма је омо­гу­ћен раз­го­вор те­ле­фо­ном, у да­љем ни­зу од 24 па­тен­та, све де­ла без ко­јих се не би мо­гао за­ми­сли­ти са­вре­ме­ни свет.

А све­сни су и Идвор­ча­ни да је име ве­ли­ког на­уч­ни­ка и из­у­ми­те­ља у обла­сти те­ле­фо­ни­је, те­ле­гра­фи­је и ра­дио-тех­ни­ке, слав­ног про­фе­со­ра Ко­лум­би­ја уни­вер­зи­те­та, јед­ног од осни­ва­ча На­се, пр­вог пред­сед­ни­ка Њу­јор­шке ака­де­ми­је на­у­ка ко­ји ни­је ро­ђен у Аме­ри­ци и срп­ског ди­пло­ма­те, обе­ле­жи­ло и њи­хов оп­ста­нак. У сва­кој при­ли­ци се ов­де ожи­ве се­ћа­ња на Пу­пи­нов не­мер­љив до­при­нос срп­ским на­ци­о­нал­ним ин­те­ре­си­ма и пре­при­ча­ва­ју да је чи­та­вог жи­во­та за­др­жао то­пао људ­ски од­нос пре­ма обич­ним љу­ди­ма и свом во­ље­ном за­ви­ча­ју у Ба­на­ту, о че­му све­до­че и мно­га до­бро­чин­ства, по­мо­ћи цр­кви, си­ро­ти­њи, ку­по­ви­на де­ла му­зе­ји­ма, ле­га­ти...

За­то је и овом при­ли­ком упу­ћен по­зив да че­сто ми­сли­мо о ве­ли­ком си­ну срп­ског на­ро­да, ве­ли­ком свет­ском чо­ве­ку Идвор­ском Пу­пи­ну. Ду­жан му је чи­тав свет да га се се­ћа, јер ка­ко је ре­че­но, сва­ко­днев­но ужи­ва у оно­ме што је он оста­вио и не мо­же се ни за­ми­сли­ти ка­ко би из­гле­дао жи­вот, „да ли би био ова­ко леп и лак без ње­го­вих изу­ма”.

У ова­квим при­ли­ка­ма при­ча се и о пла­но­ви­ма. Има их мно­го, ка­же за „По­ли­ти­ку” Све­ти­слав За­кић, ди­рек­тор Пу­пи­но­вог за­ви­чај­ног ком­плек­са. Тре­ба окон­ча­ти об­но­ву објек­та ста­ре шко­ле, у ко­јој је Ми­хај­ло на­у­чио пр­ва сло­ва. Да­нас је то му­зеј ко­ји оче­ку­је и пот­пу­но но­ву ди­ги­та­ли­зо­ва­ну по­став­ку бо­га­те до­ку­мен­та­ци­је, про­на­ла­за­ка и фо­то­гра­фи­ја, али сто­ти­не то­мо­ва „Књи­ге ути­са­ка” ко­је су ис­пи­са­ли по­се­ти­о­ци из свих кра­је­ва пла­не­те. Њих ни­је ма­ло, јер Идвор је те­шко на­ћи на обич­ној зе­мљо­пи­сној кар­ти, али је за ово ма­ле­но ме­сто чи­тав тај свет чуо за­хва­љу­ју­ћи Ми­хај­лу Пу­пи­ну - Идвор­ском.

Политика, Олга Јанковић