На 23. годишњицу атентата на њега, 12. марта 2026, чини се да је Србија на „до зла бога“ погрешном путу, толико погрешном да на моменте изгледа немогуће да се са странпутице врати у нормалност.

Студентски покрет јесте пробудио наду да би овде можда могло лепо да се живи и без „бромазепама“, али аутократска и корумпирана власт је више него решена да се избори за опстанак, а ти млади људи, са којима би он да се састане, и у дискурсу и у деловању лутају између њега и Коштунице.

Већ је поприлично увредљиво изнова подсећати да је Ђинђић - српски политичар и државник, први премијер после петооктобарских промена, градоначелник Београда, дугогодишњи председник Демократске странке и доктор филозофије - убијен 12. марта 2003. у 12.25, у дворишту зграде Владе, снајпером с леђа, док је био на штакама и са ногом у гипсу, а да политичка позадина атентата до данас није ни откривена, нити утврђивана.

Специјални суд за организовани криминал је као наредбодавца убиства означио Милорада Улемека Легију, бившег команданта Јединице за специјалне операције (ЈСО), а као извршиоца Звездана Јовановића, бившег припадника ЈСО. Након атентата је уведено ванредно стање у Србији и спроведена полицијска акција „Сабља“, током које је ухапшено 11.665 особа за које се сумњало да су повезане са организованим криминалом. ЈСО је тада распуштена.

Према наводима у пресуди, Јовановић је пуцао на премијера из снајпера са прозора канцеларије 55 на другом спрату зграде Завода за фотограметрију у Улици адмирала Гепрата 14. Првостепеном пресудом за убиство је осуђено 12 припадника Земунског клана и ЈСО на укупно 378 година затвора. Упркос пресуди, и данас се у јавном простору чују контроверзе о „трећем метку“, потенцијалним другим извршиоцима или умешаности страног фактора.

Све се више удаљавајући од европске, модерне и демократске Србије, чини се да смо све даљи и од Ђинђића, који се за њу интензивно залагао, те га спомињемо углавном на годишњицу атентата, а од њега безмало баштинимо само цитате, који сведоче о визијама и идејама које је имао за подизање државе из пепела.

Мада велики део није могао да оствари - пре свега због мањка времена које му је дато и многобројних опструкција, па и од мангупарије у својим редовима - они су не само драгоцено, већ и едукативно штиво.

„Ако неко мисли да ће зауставити спровођење закона тиме што ће мене уклонити онда се грдно вара, јер ја нисам систем. Систем ће функционисати и даље и нико неће добити амнестију тако што ће уклонити једног или два фунционера државе“, једна је од најцитиранијих порука, коју је изговорио пред смрт.

„Све што сам у животу постигао, постигао сам пливајући уз воду. Никад нисам бирао лакши пут. Зато и мислим да на њега немам право“. „Мото који ме вуче напред је - никад се не предај. Ако кренеш у претицање, додај гас. Ради оно што сматраш да је исправно, а не оно што ће већина да подржи. Поразе не доживљавај лично. Никад се не нервирај због политике“, говорио је нешто раније.

Залагао се за Србију у којој ће бити довољно да, како је казао, остварите своје амбције и снове само вредним и упорним радом, и у којој ће „систем бити на вашој страни“. Говорио је да га не интересују нечије намере, већ га интересују последице. „Свако има добре намере и мислим да је то ствар пристојности“.

„Не мислимо шта желимо 2002. Мислимо о томе шта желимо 2050, када ћемо бити мртви. Да ли желимо да иза нас остану резултати на које ће наша деца бити поносна, или неуспеси, којих ће се стидети. Ми данас, хтели то или не, радимо на властитом споменику. На њему ће нешто писати: та генерација је извукла земљу из кризе. Или, били су безначајни и бескорисни“, говорио је.

Младим људима је поручивао да тајна успеха једне државе лежи у инвестирању у образовање, а не прво у технологију и машине. „Ваше знање је ваш капитал. Не дозволите да вам диплома стоји као стара девизна штедња и да с њом ништа не можете да урадите“.

„Ја сам на послу на којем ме интересују Индијанци, а не поглавице. Потребни су ми људи који ће да ураде посао. Могу некога да прихватим и ако је десничар и ако је левичар, ако је монархиста или републиканац зато што се у овој фази постављају темељи, а не фарба се фасада. Ту естетика није толико битна. Неважно је да ли је неко мало на ову или ону страну; ако је стручан, ако је поштен, ако је вредан и ако може да уради конкретан посао - драгоцен ми је“, гласила је једна од порука, коју је изговорио пре више од 20 година, а данас је слушамо од З генерације која покушава да пробуди Србију.

Још 2002. и 2003. је, међутим, упозоравао да Србија „нема времена за поправне испите“. „Ако мораш да прогуташ жабу немој много да је гледаш прогутај је одмах. Ако мораш да прогуташ неколико жаба највећу прогутај прву“.

Још тада је казао да није задовољан брзином промена, јер у њих није укључен довољан број људи, а многи се још понашају као посматрачи у утакмици у којој сами учествују. „Морате и ви да се умијете хладном водом, а ако не помаже да се истуширате хладном водом, да заврнете рукаве, да почистите своју кућу, и буквално и у пренетом значењу, да уведете ред ту где живите, где радите“.

Наглашавао је да је живот оно што од њега направимо. И Србија је оно што од ње направимо. Својим чињењем или нечињењем, рекао је.

„Ако данас не успемо, једини разлог смо ми сами“, могла би, ипак, бити једна од кључних порука које је оставио грађанима Србије као легат за будућност, са којом ћемо се једном састати, ваљда.

Данас, Зорица Миладиновић